Dobar glas u zlo vreme – Avram Izrael

N. S. Preradović - Vesti
Z. Raš
Čuvar života: Avram Izrael

Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost! Tako je pre nešto više od 20 godina na opasnost žitelje Beograda upozoravao čuveni Avram Izrael.

I dok je u lepša vremena dobri duh srpske prestonice bio Duško Radović i njegovo „Beograde, dobro jutro“, ratne 1999. godine načelnik Centra za obaveštavanje čuveni Avram postao je novi simbol grada.

Punih 78 dana oglašavao je početak opasnosti, a građani su te sirene prozvali šizelama, dok su sirene za završetak opasnosti dobile ime smirela. Zvali su ga i dobar glas u vreme zla.

Nakon bombardovanja ljudi su ga zaustavljali na ulici i pozdravljali kao najrođenijeg. Iako su prošle dve decenije i danas ga sugrađani propuštaju u redu. Sa suprugom Snežanom uživa u druženju sa četvoro unučića koje su mu podarile dve kćerke.

Fudbal i igranke

– Rođen sam u Beogradu 1951. godine kao jedinac u roditelja. Moji preci su iz Španije, Jevreji Sefardi, koji su pred naletom inkvizicije došli na prostore bivše Jugoslavije. Kao porodica doživeli smo tragediju tokom Drugog svetskog rata, u Holokaustu je 26 članova moje porodice nestalo. Preživeo je moj otac u zarobljeništvu u Nemačkoj, bio je oficir, štitila ga je Ženevska konvencija i dočekao je 1945. Od bogatog čoveka kakav je bio pre rata došao je na nulu, ništa nije ostalo. Susreo se sa mojom majkom koja je u borbi za oslobođenje Beograda izgubila oca, izgubila je i verenika u partizanima i sestru na Sremskom frontu.

– Iako nismo živeli u izobilju, roditelji su mi obezbedili bezbrižno detinjstvo, odrastao sam kod zgrade Politike, u bermudskom trouglu Šumatovac – Pod lipom – Grmeč. Tu smo provodili mladalačke dane igrajući fudbal u školskim dvorištima i rasli. Sećam se da smo mi beogradski momčići bili srećni idući na te igranke, pamtim da su u Gradskoj kafani svirale Siluete. Nakon završene srednje Elektrotehničke škole sam se zaposlio jer nismo bili nekog jačeg imućnog stanja. Ali, odlučio sam da studiram uz rad, mada to nije bila dobra kombinacija, nisam bio ni dobar student, ni dobar radnik, ni dobar momak. Uz mnogo odricanja završio sam Elektrotehnički fakultet i stekao diplomu inženjera telekomunikacija. Završio sam školu rezervnih oficira i postao rezervni oficir JNA. Dve godine sam proveo u Gradskoj telefonskoj sekciji, danas je to Telekom.

– Posle dve godine prelazim u Sekretarijat narodne odbrane. Tražili su referenta za uzbunjivanje. Tako je počelo moje druženje sa narodnom odbranom i uzbunjivanjem. Imao sam privilegiju i čast da učestvujem u izgradnji sistema za uzbunjivanje. U to vreme se dosta polagalo na sistem narodne odbrane i društvene samozaštite. Tada smo ušli u jedan pionirski posao, a to je formiranje Centra za obaveštavanje, bila je to 1978. godina. Upozoravali smo na elementarne nepogode i tehničke nesreće, i dobro se izveštili u poslu. Posle izvesnog vremena odlazim u jugoslovenski Auto-moto savez koji je tada bio jedan od četiri-pet najboljih u Evropi.

Soda kao spas

– Latio sam se tog posla načelnika Centra za obaveštavanje javnosti i koncipirao sam kratke poruke koje su Beograđani prihvatili jer su shvatili da neko brine o njima. Sugrađani su me zvali dobar glas u zlo vreme. To ime su mi Beograđani nadenuli i to je ostalo 78 dana. Postali smo sastavni deo svake porodice. Kada se nismo oglašavali u dužem periodu, onda su se Beograđani javljali zabrinuti da nas pitaju šta je sa nama. Kao što smo mi brinuli o građanima, tako su i oni brinuli o nama. Ono što je bilo kristalno u mojoj glavi kad sam se latio tog posla jeste da budem potpuno iskren sa sugrađanima. Bilo je pritisaka službe državne bezbednosti, cenzora iz vojske da se radi ovako ili onako, ali ja nisam podlegao pritiscima nego sam ostao dosledan. Svih 78 dana agresije bilo je izuzetno stresno, ali ipak bih izdvojio niz teških situacija.

– Sećam se kada je NATO pogodio rezervoare raketnog goriva koji nisu bili ispražnjeni do kraja u Lipovačkoj šumi. Formirao se toksičan sumporni oblak nošen vetrom koji je krenuo ka gradu. Tada sam na licu mesta odlučio da saopštim Beograđanima da se zaštite blagim rastvorima sode bikarbone. Shvatio sam, pošto zaštitnih maski nije bilo, da moram da ljude uputim na sodu bikarbonu. Onda je nastala čitava uzbuna u državnom vrhu da širim paniku. Oglasila se i tadašnja ministarka zdravlja Leposava Milićević, potom Uroš Šuvaković, ali ja sam ostao pri stavu da uvek budem otvoren. Pritisci me nikad nisu uplašili. Ni cenzura koju su sproveli na Studiju B nije me zastrašila jer sam ostao pri stavu da niko ne sme da ukine pravo građanima na zaštitu života.

– Centar za obaveštavanje i ja kao prvi među jednakim ljudima trudili smo se da svakog minuta budemo od koristi Beograđanima, da ih iskreno informišemo, da utičemo na njih da odlaze u skloništa i zaštite svoje živote. Bila je situacija kao u „Odiseji u svemiru“ kada se preko dana pravila atmosfera da se ide u skloništa, da se zaštite ljudski životi jer je to jedino što imamo. To sam radio ja, a onda predveče ljudi su se okupljali na mostovima i trgovima i pevali i raspletali ono što sam kao Penelopa stvarao.

Sprečena apokalipsa

– Kad su pogodili upravnu zgradu Prve iskre u Bariču svi su bili u panici i strahu da NATO ne pogodi rezervoare sa fluorovodoničnom kiselinom. Da se to dogodilo toksični oblak bi se brzo kretao prema Beogradu i pogodio 500.000 do 700.000 ljudi. To bi bila prava apokalipsa! Stoga je u tajnosti izvršeno istakanje 100 tona te kiseline u Savu. Kad uzmete samo malo te kiseline i stavite u vodu dobijete kreč. Mi kreč koristimo naravno od dezinfekcije stabala, pa do građevine. Ali, zamislite kako je kad pustite 100 tona u Savu.

– Posle bombardovanja energane u Petrohemiji u Pančevu, zbog straha od eksplozije koja bi imala jačinu nuklearne bombe od 10 kilotona, ispustili su toksičnu materiju vinil-monomer. Usled visoke temperature, vinil-monomer se vinuo u nebo i na velikoj visini kondenzovao u toksične čestice koje su se nošene vetrom raširile po našoj zemlji.

– Danas se negira svako povezivanje kancera i posledica bombardovanja, ali mene je rak pogodio. Godine 2004. sam osetio poteškoće, otišao kod doktora i tumor markeri su mi bili povišeni, da bi mi 2006. bio dijagnostifikovan karcinom prostate… Bio sam miran deset godina, da bi mi se tumor ponovo vratio. Imao sam 36 zračnih terapija, ali ovde sam još uvek. Terapije sam radio u Banjaluci, i zaista sam bio okružen vrsnim lekarima i osećao se dobro u veoma prijateljskom okruženju. Da li je posledica zatrovanosti od bombardovanja, da li od stresa, ali ja u šali kažem da sam rak dobio kao suvenir iz 1999. godine.

Skrivanje u šahtu

– Brojne su žrtve NATO agresije. Mnogo puta su me ljudi pitali šta sam najteže podneo u danima bombardovanja. Mislim da je to pogibija Milice Rakić. I dan-danas sa tugom i gorčinom pričam sam sa sobom i s besom konstatujem da bi danas mala Milica bila devojka, studentkinja. Dete je sedelo na noši u kući svojih roditelja u okolini Batajnice, po kojoj je svake noći više puta dejstvovano. U noćima kada ne spavam ili kada malo spavam sam sebi zameram što nisam bio drskiji i navalentniji da tražim da se što doslednije sprovodi sistem zaštite u Beogradu. Bilo je neverovatno da ljudi u takvim naletima bombardovanja uopšte i budu u Batajnici. Potom, posebno me čini nesrećnim stradanje u zgradi RTS.

– I naš Centar bio je jedna od meta NATO aviona, mi smo se dva puta izmeštali, ali je uvek neko morao da ostane tamo. Tu tešku ulogu dobio je jedan kolega Paja. Rekli smo mu šta da uradi i čim dobije znak za uzbunu da odmah izađe i ode u park. Pored prostorija Centra postojao je šaht, on je tamo odneo nešto hrane i vode i radio-stanicu. Jedne večeri me pozvao i rekao: „Ako se nešto desi, ja ću probati tu da se sakrijem. Ako budu tukli po zgradi, znaj da sam dole, ako budeš imao radio-vezu čućemo se, a ako ne, obezbedi da se to odtrpa, da dođeš do mene.“ Takvo poverenje kolege se ne pamti. Godine 2004. trebalo je da budem kandidat SPO za gradonačelnika Beograda, imao sam podršku odbora, ali na kraju su se odlučili za Dragana Kojadinovića koji je neslavno prošao na izborima.

– Aktivan sam u Jevrejskoj opštini, predsednik sam Nadzornog odbora firme koja se bavi restitucijom imovine žrtava Holokausta bez naslednika. Naša zemlja je jedina u Evropi koja je donela taj zakon. Imam dve kćerke, Isidoru i Olgu. Od Isidore koja je ovde u Beogradu imam dve unuke, Saru i Hanu, dok Olga živi u Izraelu i od nje imamo dva dečaka, Davida i Arona. Usmeren sam na porodicu, ona me čini srećnim i smirenim.

Šizele i smirele

Čak 274 puta su se oglasile sirene za uzbunu, pa isto toliko puta i za prestanak opasnosti. Najduža uzbuna u Beogradu je trajala 23 sata. Centar je bio u Starom dvoru u Skupštini grada Beograda.

NATO aždaha

– Sećam se Vaskrsa 1999. godine, mi u jeku NATO napada, a ono građani donose poklone na prijavnici Starog dvora. Ljudi donose jaja, kolače, dobili smo i čokoladnu tortu na kojoj piše „Gotovo“. Dobili smo i jedno ulje na platnu „Sv. Georgije ubiva aždahu“, a aždaha je u liku NATO- a. Nekoliko godina kasnije dolazili su čelnici NATO-a u Centar za obaveštavanje, pa je naređeno da se ta NATO aždaha obriše. Međutim, ja sam kasnije tražio da se vrati originalna slika, što je i urađeno, tako što je jedan slikar to ponovo obojio.

Skućili se iz pepela

– Početkom 2015. godine izgoreo mi je stan u Višnjičkoj banji. Niko se iz Grada nije setio da me pita da li mi nešto treba. Ipak, zahvaljujući osiguranju uspeli smo supruga i ja da se ponovo iz pepela skućimo. Nažalost, na hiljade uništenih knjiga i traume niko ne može da nam nadoknadi.

Zbog popularnosti u ilegalu

– U jednom trenutku tokom bombardovanja moja i popularnost Centra su toliko narasle da su odlučili da me smene. Od kolega iz Centra sam kasnije dobio upozorenje da se ipak sklonim. To su bila vremena kada su padale glave. Sedam dana sam bio u ilegali u Beogradu, u sopstvenom gradu. Išao sam gradom osvrćući se, zagledao ispod kola da li nešto ima. Vratili su me zahvaljujući tadašnjem komandantu Štaba civilne zaštite Milovanu Bojiću.