Mali junak, velikog srca, Pavle Gavrilović, svakodnevno osvaja momenat po momenat uspeha koji ga odvodi ka samostalnosti koju svi mi imamo, kako bismo hodali na sopstvenim nogama.
Otkad smo napravili prve korake, osvojili smo slobodu sopstvenih koraka i koračamo nezavisni od tuđe pomoći. Upravo takav boj bije mali Pavle, boj za samostalnost, boj koji ga oslobađa tuđih ruku koje ga drže da bi sam hodao nožicama.
Pavle je 16. juna napunio pet godina života i pet godina neravnopravne borbe sa sudbinom. Ali on se ne predaje, ne posustaje i ne odustaje; a njegovi roditelji su uz njega da ga bodre i hrabre, a i oni se bore, oni su njegovi odani saborci, roditelji gvozdene upornosti i snage.
Pavle se ne predaje sudbini, svako njegovo jutro počinje borbom. On grli život, on mu se raduje. Pavlova upornost i postupci nam govore umesto njega: “Projuriše godine i evo me, sa ponosom slavim peti rođendan. Bilo je tu i sreće i tuge i svega. Rođen sam sa 900 grama (kao korpica trešanja). Velika neman me je napala, okomila se na mene čim sam ugledao svetlost ovog sveta, a ja nemam snage da se sa njom borim sam. Prognoze i zebnje hoću li preživeti ili ne: mnogo dijagnoza koje me prate, kao što je cerebralna paraliza, ali uprkos svemu ja se borim sa vetrenjačama. Mama i tata svaki put plaču na ovaj dan mog rođendana. Kažu mi da samo roditelji mogu razumeti zašto. Dokle smo stigli sve zavisi iz kog ugla gledamo. Ja sam i danas u Poljskoj, do 25. juna, gde na klinici za rehabilitaciju grabim da mi život bude lakši i bolji.
I svaki prethodni rođendan je bio sličan, ali to ništa ne sprečava ni mene, ni moje roditelje da nastavimo da se borimo i verujemo u Boga i da će biti bolje.
Neću imati tortu niti balone, ali ljubav i podrška svakog pojedinca će mi značiti puno.
Ponosno mogu da kažem da sam završio svoju prvu godinu u vrtiću. Nije bilo lako, ali sam stekao dosta drugara koji su me prihvatili ovakvog baš kakav jesam i jedva čekam septembar da se vratimo svi zajedno u vrtić.
Mama Jelena, tata Saša i stariji brat Gavrilo su moja najveća podrška. Oni brinu o meni 24 sata svih sedam dana u nedelji.
Često kažu da nije lako, pa se dodatno trudim da što pre savladam nove veštine.
Protekle godine sam dobio i veliku podršku naše srpske zajednice u Vićenci.
Pored Srpske pravoslavne crkve Sv. Luka, raznih folklornih i sportskih udruženja, srpske dopunske škole, tu su bili i pojedinci iz naše zemlje i dijaspore.
Svi su oni deo mog oporavka koji nije nimalo lak, a ni jeftin.
– Bio bih najsrećniji da mogu da zahvalim svima i kažem “uspeo sam”, ali nisam i zato mi je pomoć i dalje potrebna. Koliko? Eh, odgovor na to pitanje ne znam ni ja – rekao bi Pavle i dodao:
– Moj život su kao bura i oluja na moru, a ja bih da tečem polako, da moji talasi budu mirni koraci. Ja bih da okusim slobodu, da koračam sam bez ikakvih pomagala i okova; da ne budem ptica u kavezu, ja bih da poletim, da hodam i trčim kao sva druga deca. Pomozite mi da ako ne postanem reka, a ono da bar postanem potok, ali da tečem sam – rekao bi Pavle, kada bi mogle želje da govore umesto nas, da postanu reči, a reči dela.
Pavlu su potrebni dvadesetčetvoročasovna nega i briga. Mama je ta koja je non-stop uz njega, da ga podigne, okrene, nahrani, presvuče, pomogne u igri i svim ostalim aktivnostima.
Tata se bori i sa nekoliko poslova, ali često to nije dovoljno da se isplate svi troškovi rehabilitacije. Tako svim ljudima koji su se našli tu da pomognu često uzvrate rečima Patrijarha Pavla “budi ponosan što si ispao čovek! Vratiće ti onaj ko treba.”
Roditelji su veliki borci i Pavlovi saborci u toj neravnopravnoj borbi sa nemani, sa sudbinom, teškom i surovom:
– Nama je svaki put teško kad treba da objasnimo da je naše dete drugačije. Da kažemo da to što mi radimo je ono što bi svaki roditelj za svoje dete činio – rekli bi roditelji i dodali:
– Mi naše dete ne vodimo na fudbal, časove muzike, karatea; vodimo ga kod logopeda, okupacionalnog terapeuta, radnog terapeuta, fizioterapeuta i ostale terapije. Znači radimo ono što možemo i nesebično pružamo ljubav. Ono što želimo da naglasimo jeste da širimo svest o tome da su deca sa posebnim potrebama isto deca i da takva treba da se prihvate u društvu – završava otac malog borca Saša Gavrilović.
Kako pomoći?
Svi plemeniti čitaoci “Vesti” koji mogu i žele da pomognu Saši i Jeleni Gavrilović da omoguće svom sinu Pavlu malo lakše i bolje sutra, mogu poslati svoju pomoć slanjem SMS poruke: Upišimo 900 i pošaljimo SMS na 3030
Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human900 i pošaljimo SMS na 455
Uplatom na dinarski račun: 160-6000000795150-23
Uplatom na devizni račun: 160600000079548585
IBAN: RS35160600000079548585
SWIFT/BIC: DBDBRSBG
