Sa Pantelijom Dudićem, privrednikom, piscem i donatorom, javnosti najpoznatijem po trotomnom, više puta nagrađivanom, autobiografskom romanu “Auslender”, proveli smo dan u njegovom zavičaju, u Potkozarju, gde se najradije odmara od napornog posla u Nemačkoj.
Dan je počeo uz kafu sa Dudićevom domaćicom Rosom na balkonu sa pogledom na bistru zelenu Unu, i kako Dubičani za Hrvatsku koja je na drugoj obali Une vole da kažu – na Evropsku uniju. Tu je i granični prelaz Dubica, a međugranična zona, most preko Une, pun je automobila u oba pravca.
Naš pravac nije EU, već Babići i Niševići, dva susedna sela s druge, južne strane Kozare u kojima je junak naše price proveo deo detinjstva. On je u Babićima i rođen. Uzgred smo posetili i vajara Mileta Prerada o čemu su “Vesti” već pisale, a zatim grob Dudićeve strine Radmile, po kojoj je Pantelija dao ime svojoj ćerki, čije su suze odredile naslov njegovog poznatog romana.
Sećanje na detinjstvo
– Mi smo se već bili odselili u Dubicu, ali su me strini Radmili, koju sam uvek zvao baba, “posudili” da joj pravim društvo pošto je njena ćerka Branka otišla u Zagreb na školovanje. Radmilin muž, a moj stric Drenica poginuo je 1944. u desantu na Drvar. Branka je imala samo dve godine. Baba Radmila je bila divna žena – priča Dudić posmatrajući njenu sliku.
Po dolasku sa groblja, na imanju pokojne Radmile, Pantelija i nama i svom sinu Leonardu želi da pokaže štalu na čijem je tavanu za vreme svog dvogodišnjeg boravka preko leta spavao. Tu je počela i njegova priča “Poseta rodu”.
Odnekuda izađe i Pantelijina nećaka Dijana (Krecelj), medicinska sestra iz Kila u Nemačkoj, i onda poteče duga priča o porodici i detinjstvu, ali i o spavanju u štali.
– Seno lepo miriše i to je baš pravo mesto za dobar san – bio je kategoričan dvanaestogodišnji Leonardo koji je odrastao na Bodenskom jezeru, a s tatom ovde redovno dolazi, jer “uči za seljaka”.
Dudić se seća svih detalja, ali sve o prošlosti porodice zna i Dijana, koja je imanje uredno “očešljala” i kuću renovirala. Ona će se, kako Dudić umesto nje reče, vratiti iz Nemačke jer medicinskog osoblja ni u Republici Srpskoj nema dovoljno. Planira da se zaposli u Kliničkom centru u Banjaluci, a imanje će joj služiti za vikende i doček članova porodice kojih ima svuda po svetu.
Tek što smo se napili hladne bunarske vode “koje na svetu nema”, iz Nemačke, kao po dogovoru, stiže Dijanin brat Željko, Mercedesov inženjer iz Biblingena. Iako je stigao svojoj kući, tu je samo na proputovanju, jer posle kraćeg odmora sa suprugom Danielom i ćerkama Emilijom i Magdalenom putuje u tazbinu, u Prokuplje.
Novi Kamen
Naše sledeće odredište je granica između Dudićevih Klekovaca i u pravcu Kozare susednog sela Gunjevaca, gde meštani na rečici Rakovici rade na podizanju vodenice Kamen. Veliko gradilište na kojem bagerista Željko Rakić moćnom engleskom IBC mašinom i sa desetak dobrovoljaca upravo radi na iskopavanju brane, nalazi se u dolini obrasloj rastinjem.
– Ovde je mlin već postojao, a mi smo se dogovorili da podignemo isti takav. Sve je novo. Kuću smo kupili od Slobodana Ćuka iz Gunjevaca, a veliki točak napraviće majstor Brane Trivunčić – raportira inicijator i organizator Zoran Petković (54), koji s ponosom gleda na najstarijeg akcijaša, svoga oca Mirka (84) koji je u jasenovačkom logoru izdržao pet užasnih godina, i evo doživeo i vodenicu da obnavlja.
Vremena za razgovore nema mnogo, jer Novak Vučenović, glavni majstor za zemljane radove, komanduje postavljanje železne armature za temelj brane, a ona je teška i zahteva mišiće svih prisutnih.
Svi ističu kako je u akciji angažovan i Duško Milunović, ministar rada i boračko-invalidske zaštite RS, kao i da su sponzori uglavnom dijasporci, među kojima je najizdašniji Pantelija Dudić koji je ustupio i svoj bager.
– Lep je daleki svet ali je najlepši zavičaj to svi koji žive u tuđini znaju, pa zato našu akciju najviše i pomažu – naglašava armirač Bajo Malenčić, dodajući da kuću “Vesti” poznaje jer je u Bad Vilbelu radio deset godina.
Na putu do susednih Božića gde želimo da posetimo grob solunca Save Dudića – Starog i Dudićevu ergelu, Pantelija navraća u svoju kuću u kojoj je i sedište njegove firme Eko-Bio.
Šećer i jabuke za konje
Posle kratke igre s usamljenim mešancem Reksom, koji je osim lovačke kobasice dobio i pozdrave od Dudićeve petogodišnje ćerke Danice iz Nemačke, Pantelija u kući ljubi veliku uramljenu sliku majke Danice, letimično pregledaju poslovne knjige koje vodi ekonomista Marija Vučenović (22) koja u istom selu s majkom Drenkom brine i o konjima.
– Marija je aktivan član jahačkog kluba Čokorska polja kod Banjaluke, a tu je mnogo naučila i o dresuri. Veliki sam ljubitelj jahačkog sporta, a nekoliko godina u Nemačkoj sam aktivno jahao u klubu. Ovde imam pet kobila i jednog pastuva. Posavka Olga (3) i Bosanka Vilma vršnjakinje su a ove godine prinove su dobile istog dana. Lipicanerke Una i Đilda stare su po dve godine, a posavac pastuv Vranac ugazio je u treću godinu. Najstarija je lipicanerka Sava, koja je ugalopirala u šestu godinu – upoznaje nas uzgred Dudić.
Na imanju Vučenovića na prostranoj visoravni, iako je godina sušna, sve deluje čisto, kao tek oprano. Nema ni polomljenih stabala iako je Dubicom i Prijedorom prethodne nedelje protutnjalo veliko nevreme. Božići su očigledno ostali pošteđeni. Gibanici u ogromnoj tepsiji nismo odoleli, a Dudić se sladio i ljutim kozjim sirom začinjenim maslinovim uljem. Pridružila nam se i Marija, koja je prethodne noći, vraćajući se autobusom iz Kamenice imala saobraćajnu nesreću, pa su pred Novom Gradiškom na auto-putu ostali blokirani do zore.
Konje su napali obadi, a oni se protiv njih najefikasnije bore valjanjem u prašini koju su na travi sami napravili. Drenka kaže da se sprejovi nisu pokazali kao dobri. Pantelija ih posle ručka časti kockama šećera, a po Drenkinom odobrenju dobili su i jabuke i kruške.
Dok nam Drenka pokazuje štalu s pet boksova, Pantelija objašnjava da su četiri grla konji sa pedigreom, i da je Marija počela da ih priprema za takmičenja.
Uzrečica za sva vremena
Panteliji rastanak od njegovih ljubimaca nije lako pao, ali planirano vreme je isteklo. Sledila je poseta u ovome kraju poznatom solunskom dobrovoljcu Panetovom dedi Savi Dudiću u čiju je čast Pantelija u Kozarskoj Dubici pored hrama Svetih apostola Petra i Pavla podigao spomen-kapelu.
Na povelikom urednom, ali neograđenom groblju, pored puta za Sreflije u pravcu severne strane Kozare, prilično umorni stigli smo i na grob čuvenog ratnika koji je 1977. u svojim Božićima umro prirodnom smrću. Na jednoj strani spomenika stoji slika i uobičajeni podaci o pokojniku, ali na strani do grobnice ispod slike stoji samo natpis: “I tako dragosti moja.” Ova izreka je nadživela i Savu, koji je s njom služio, dok je pričao o ratnim događajima i pešačenju kroz vrleti Albanije.
– Tom uzrečicom danas se u ovom kraju mnogi služe. Moj deda je legenda našeg kraja – s dužnim poštovanjem i ponosom prošapta zahvalni unuk Pantelija.
Sunce je neumoljivo pržilo, ali je Pantelija pre povratka u Nemačku ipak želeo da još jednom poseti i kapelu koju je posvetio svome dedi i svim solunskim dobrovoljcima dubičkog kraja.
– I tako smo mi dragosti moja danas pregazili celo Potkozarje – zaključi preznojeni Dudić na istom tom balkonu, s kojeg smo tog jutra krenuli u pohode…
I dijaspora gradi mlin
Pored brojnih Petkovića (Mirko, Zoran, Slobodan – Ćino, Savo, Mihailo, Miroslav, Rada), Vučenovića (Novak, Đuro, Drenka, Marija), Milenka Zeljkovića, Mladena Dragaša i drugih meštana koji često priskoče, podizanje mlina Kamen na Rakovici u Klekovcima pomogli su i Relja Šarkan iz Švedske, Pantelija Dudić i Jovo Dobrić iz Nemačke, Mirko Obućina iz Australije i mnogi drugi koji ne propuštaju da se za vreme odmora prijave kod organizatora.
Četvrto, pa muško
-Željkovi roditelji imali su tri ćerke, a kad je supruga i četvrti put ostala trudna, suprug je iz bojazni da će dobiti i četvrtu ćerku počeo da zagovara abortus. Supruga, iako nije bila za to da uništava plod u svojoj utrobi, pod njegovim uticajem bila je dovedena u dilemu. Da li roditi ili abortirati? Rekao sam joj: “Rodi ga.” Poslušala me je i na svet je donela Željka – priča Dudić kako se rodio Dijanin brat Željko.
Leonardo zaljubljen u selo
Dudić je dosad mnogo uložio u razvoj zavičaja i očuvanje istorijskih i kulturnih dobara Kozarske Dubice, a u cilju sprečavanja odliva mladih, osnovao je i firmu Eko-Bio za proizvodnju hrane. Trenutno je aktuelna poljoprivreda, a ambicije se kreću ka razvoju stočarstva i proizvodnji mlečnih proizvoda. Njegov sin Leonardo zaljubljen je u selo, i to Panteliju veoma raduje, jer u njemu vidi dostojnog naslednika.
– Cilj mi je prvo da zaposlim članove porodice, a proširivanjem firme, priliku će dobiti i ostali. Dubica je poljoprivredno područje i ovaj narod oduvek je bio vičan poljoprivrednim poslovima. Leonardo voli ovaj kraj i selo i stalno naglašava da će “učiti za seljaka”, pa se nadam da će on, uz podršku ostalih članova porodice, biti u stanju da nastavi tamo gde ja stanem – kaže uspešni gastronom kojem poslovi uprkos koroni dobro idu i u Nemačkoj.
Biznismen, humanista i zadužbinar
Pantelija Dudić na Bodenskom jezeru u Nemačkoj, već godinama, uspešno vodi veliki restoran. Poznat je kao mecena i mnogim piscima je pomogao da izdaju svoja dela. Između ostalih i Milanu Dašiću, autoru istorijskog dela “Iz kolevke u Jasenovac”, ali i Matiji Bećkoviću. Član je udruženja pisaca Srbije i Republike Srpske.
Poznat je i kao ktitor i zadužbinar. Pomogao je renoviranje hrama Svetih apostola Petra i Pavla u Kozarskoj Dubici, a Crkvu Svetog jevanđeliste Marka u Drakseniću, u čijoj se porti nalazi grobnica nevinih ustaških žrtava, ogradio je i na osvećenju bio kum. Vrhunac njegovog dobročinstva je Spomen-dom solunskim borcima koji je u crkvenoj porti u Kozarskoj Dubici podigao gotovo sam.
