Fića” mu se pod kožu uvukao,”

Atrakcija kud god da krenu: Atanasije sa fićom iz 1967

Dolaskom rata devedesetih godina morao je da se odrekne tog auta, da bi 2000. godine iskoristio priliku da ponovo dođe u posed svog prvog auta.

 

– Od tada jednostavno nisam mogao više da se odreknem tog automobila, tako da danas posedujem šest komada. Najstariji je proizveden 1967. i nalazi se u Ulmu kod mene. On je sa kontra vratima, a najmlađi fića mi je iz 1995. sa motorom od 850 kubika. To je poslednja serija "fića" koja je izašla iz Kragujevca. Godine 2011. dovezao sam "fiću" za Ulm, malo sam ga sređivao u Beogradu a ostatak u Nemačkoj. Ipak za njegovu kompletnu restauraciju trebalo mi je skoro dve godine, ali to su bile godine rada sa puno ljubavi kao prema malom detetu. Fića mi se uvukao pod kožu i to toliko da ostatak života ne mogu da zamislim bez tog auta – iskren je naš sagovornik.

 

Crveni "fića" iz 1967. se nalazi u Bracinoj garaži u Ulmu i dodatno je pokriven kako prašina ne bi padala po njemu.

 

Unuk mostarskog maltara – Deda Atanasije po kome nosim ime je bio šef maltara. Mostar je do Drugog svetskog rata bio zatvoren grad i u njega nije mogao kad god poželi da uđe neko ko tu ne stanuje. Na kapijama su se nalazili maltari, državni stražari koji su kontrolisali ko i kada ima pravo da uđe u grad. Svi ratovi kroz koje je moja porodica prolazila prethodnih 600 godina nisu mogli da nas oteraju s tog područja. U Metkoviću kraj Mostara imamo dosta rođaka – dodaje Braca Anđelopolj.

– Vozim ga samo po lepom vremenu i prava je atrakcija u Ulmu. Gde god se pojavim izazivamo zavidne poglede. Ljudi se raspituju o autu, a meni je srce na mestu – priča Braca i dodaje da se ostalih pet nalaze u Srbiji.

Ove godine Braca je učestvovao na Fićijadi u Švajcarskoj. Na istoj manifestaciji u Minhenu je učestvovao dve prethodne godine. Prošle godine je njegov "fića" osvojio prvo mesto u kategoriji najoriginalnijih, a ove godine je nastupio sa dva svoja vozila (jedno je stiglo iz Srbije).

 

Donator Atanasije Anđelopolj je i veliki donator Srpske pravoslavne crkve u Mostaru. Za pravoslavlje su ga vezali preci i pomaganje crkve je za njega moralna obaveza. – To je posao koji su započeli moji preci – kaže Braca i pojasnio da iako njegovi koreni vuku iz Grčke, od 15. veka se njegova porodica nalazi na prostoru Mostara. Porodica Angelopulos se 1460. godine iz tadašnjeg Konstantinopolisa preselila za Mostar da bi širila pravoslavlje. – Kako u to vreme Srbi nisu imali mnogo učenih ljudi kao danas, moj predak protojerej Angelopulos Josif se kao svešteno lice uputio put Hercegovine, da širi pravoslavlje – kazuje Braca.

– Uživam u tim mojim igračkama i imam podršku porodice, što mi puno znači – kaže Braca, nekadašnji elektromehaničar iz Mostara koji živi u Ulmu, a radi u Štutgartu kao tehničar u bolnici.

Nekada je igrao rukomet u klubu Lokomotiva u rodnom gradu. I danas se rekreativno bavi sportom i kada god mu vreme dozvoli ode za rodni Mostar, gde je posle rata ponovo sagradio kuću( jer mu je prethodna prvo bila zapaljena pa srušena). Želja mu je da se sa suprugom vrati u rodni kraj.