Film premotavam uvek sa osmehom

0

Međunarodna rukometna federacija 2000. godine izabrala je za Dragana Škrbića za najboljeg u svetu. Proslavljenog srpskog rukometaša bogata karijera vodila je kroz Nemačku, Sloveniju i na kraju Španiju, gde i sada živi i suvlasnik je restorana La Estrella. Pored brojnih poslovnih obaveza ima vremena da se opusti. Iako smatra da je više slobodnog vremena imao dok se profesionalno bavio sportom, toga tada nije svestan jer nov način života donosi i nova uživanja. Zbog toga na pitanje u čemu sad uživa jednostavno odgovora:
– Valensija je grad na moru, koji ima 300 sunčanih dana. U tom smislu za uživanje nije potrebno mnogo!

Dogovor za Hrvate
Ima li stvari koje još nikome nije ispričao?
– Ispričaću zgodu sa Svetskog prvenstva u Egiptu 1999. Igrali smo sa Švedskom utakmicu poslednjeg kola u grupi, a selektor Zoran Živković Tuta je pri nerešenom rezultatu i lopti za nas tražio tajm-aut. Nedeljko Jovanović i ja smo zbog povreda bili pošteđeni, ali je i nas pozvao na blic-sastanak. Pitao nas je samo šta želimo. Imali smo dve opcije – pobedu, drugo mesto i rivale koje nismo želeli na startu nokaut faze ili poraz, treće mesto i protivnike po meri. Izabrali smo drugu varijantu. Nenad Peruničić je namerno šutirao pored gola, s lošije pozicije otišli smo u duel s Hrvatskom, dobili je s velikom gol-razlikom, potom prošli Nemce i na kraju uzeli bronzu – priseća se Škrbić.

 

Esteta
Koje su to reči koje o njemu najbolje govore?
– Moj veliki prijatelj i cimer u reprezentaciji Neđa Jovanović tvrdi da sam tipična Vaga. Ne razumem se u astrologiju, ali to bi u prevodu trebalo da znači da sam neuhvatljiv, društven, radan i esteta – kaže Škrbić.

 

Šest godina u Barseloni
Dragan Škrbić je rođen u Kuli 29. septembra 1968. Visok je 1,90 metara i igrao na poziciji kružnog napadača. Karijeru je počeo 1988. u Crvenoj zvezdi, a završio CB Barselona, za koju je igrao od 2002. do 2008.
Sa reprezentacijom SR Jugoslavije osvojio je dve bronzane medalje na svetskim prvenstvima (1999. u Egiptu i 2001. u Francuskoj), kao i jednu na evropskom (1996. u Španiji).
Oženjen je Špankinjom i imaju troje dece, a pored srpskog poseduje i špansko državljanstvo.

A onda sledi priča iz sada već odavno završene rukometne karijere.
– Ne sećam se trenutka kada sam sam sebi priznao da sam kompletan i vrhunski rukometaš pošto sam sve vreme pomerao lične granice. Međutim, pamtim momenat kad sam ukapirao da bih to mogao da postanem jednog dana. Bilo je to na jednom školskom turniru. Pre njega sam, kao i većina klinaca, lutao od sporta do sporta, da bih posle tih nekoliko dobrih utakmica krenuo stazom kojom sam išao nekoliko decenija. Nije više bilo šale i zabušavanja.
U karijeri je imao mnogo trenutaka na koje može da se ponosi, a o najponosnijim kaže:
– Svaki put kada sam sa još 15 momaka iz reprezentacije slušao himnu svoje zemlje, znajući da me gledaju i bodre porodica, prijatelji, znani i neznani ljudi iz domovine. Mnogo puta sam doživeo tu sreću. Još lepše mi je bilo dok sam s pobedničkog postolja posmatrao dizanje naše zastave. Tri puta – na dva svetska prvenstva i jednom evropskom. Ko nije imao tu privilegiju, ne može do kraja da pojmi specifičnost takvih emocija.
Da li je bilo i trenutaka kada je pomišljao da ostavi rukomet?
– Nisam baš bio na ivici da to zaista uradim, ali imao sam nekoliko kriznih situacija. Sa 19 ili 20 godina, dok sam bio u Crvenoj zvezdi. Tada su roditelji odigrali ključnu ulogu, ali nisu me ni na šta terali. Samo su mi pomogli da sam otvorim oči i shvatim šta želim. Uvek su sledili moje ambicije i pružali mi maksimalnu podršku u svemu što radim. Otac i majka za primer.
Osvojio je mnogo trofeja, ali je ostao i žal.
– Na oproštajnoj konferenciji za novinare odluku o kraju karijere saopštilo je još nekoliko saigrača iz Barselone, moje generacije ili blizu 38 godina. Svi su bili tužni, neki su plakali, a ja sam s osmehom prezadovoljnog čoveka premotao film dugog i bogatog profesionalnog života. Nije sve bilo bajka, ali sam s nacionalnim timom, klubovima i sam doživeo i postigao toliko toga lepog da sam se ispunjenog srca povukao s parketa. Jedini neostvaren san mi je olimpijska medalja. Zbog sankcija i raznih drugih stvari učestvovao sam samo na jednim Igrama i vratio se neobavljenog posla.
Da je mogao nešto da promeni u igri, da li bi to uradio?
– Pošto sam "penzioner", pa niko moj odgovor ne može da protumači kao prepotentnu samoreklamu zarad ugovora, mirne duše kažem da ništa u mojoj igri nije moglo biti bolje nego što je bilo. Štaviše, promenio sam shvatanje pozicije pivotmena u timu i uopšte u svetu rukometa. Evo samo dva argumenta za sve neobaveštene.
Prvi sam kružni napadač koji je jednu sezonu u cenjenoj španskoj ligi završio kao najbollji strelac, ispred neprikosnovenih bekova. Takođe, nikoga pre mene od kolega pivotmena, do 2000. godine, IHF nije izabrao za najboljeg rukometaša sveta. Možda sam samo mogao da budem uporniji u želji da budem srednji bek. Na sadašnjim revijalnim duelima uvek biram tu ulogu.
Da može da vrati vreme…
– Ne bih napravio ništa drugačije nego što jesam. Ne zato što su sve moje odluke i potezi bili apsolutno ispravni, već zbog toga što je verovatno trebalo da se dese u datom trenutku. S određenom poentom i porukom, koje sam odmah uviđao ili naknadno otkrivao. Kao i u životu, za uspeh i trajanje u svetu vrhunskog sporta potrebni su kvalitet, rad i sreća, a ja sam ih dovoljno imao. Da nije tako, sigurno ne bih tako daleko dogurao – zaključio je Škrbić.

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here