Hadrijanov blagoslov

Ostaci solunske tvrđave iz doba Vizantije

 

U Žitiju Metodija, prvog slovenskog arhiepiskopa, nepoznati autor potvrđuje da je bio iz roda "veoma dobra i poštovana" od davnine poznata i caru i Solunskoj oblasti. "Stoga i pravnici, koji su ga voleli od detinjstva, sa poštovanjem su govorili o njemu, dok mu car, saznavši za njegovu bistrinu, nije predao na upravu slovensku kneževinu; a reći ću kao da je prozreo da će ga poslati Slovenima za učitelja i prvog arhiepiskopa, da bi, naime, upoznao sve slovenske običaje i da bi se na njih pomalo navikao." Pošto je Metodije proveo više godina u Makedoniji, upravljajući slovenskom kneževinom i "video mnoge puste meteže u životu ovome… premeni težnju k zemaljskoj tami na misli o nebu, jer nije hteo časnu dušu dati u ropstvo onome što nije večno. I u pogodni čas napusti kneževinu i pošavši na Olimp, gde borave sveti oci, postriže se, obuče crne rize i prebivao je u poslušnosti pokore vršeći u potpunosti sve monaško pravilo i usrdno čitajući knjige".
 

Vapaj iz Moravske
 

Sveti Kliment čije su mošti sačuvala Solunska braća

Kada je car Mihailo Treći poslao Konstantina da pođe Hazarima u misiju pokrštavanja, a naročito protiv jevrejskih napada na hrišćanstvo, tražio je da mu se pridruži i Metodije, njegov ugledni brat i monah. Za njegov zadatak životopisac veli: "Pošavši, služio je kao rab mlađemu bratu i bio mu je poslušan. Ovaj pak molitvom, a Filosof rečju nadjačaše ih, te se ovi posramiše. Kada su car i patrijarh videli njegov dobar podvig na putu ka Bogu, nagovarali su ga da bi ga posvetili za arhiepiskopa, na časno mesto, gde je potreban takav muž. A pošto on nije pristao, protiv njegove volje postaviše ga za igumana u manastiru koji se zove Polihron i koji je imao dohodak od dvadeset četiri merica zlata, a otaca preko sedamdeset bilo je u njemu." Miran igumanski život Metodijev u Polihronu završen je kada je 862. godine Rastislav, moravski knez uputio poziv upomoć vizantijskom caru Mihailu. Velikomoravska kneževina bila je najveća država zapadnih Slovena. Srce joj je ležalo s obe strane reke Morave na području današnje Slovačke i Češke, a na vrhuncu je zauzimala delove nekoliko današnjih država, od Nemačke i Austrije do Rumunije i Ukrajine. Osnovana je kao vazal Istočnoj Franačkoj čiji je kralj Ludvig Prvi u jednom trenutku zbacio nedovoljno poslušnog kneza Mojmira i postavio novog, njegovog nećaka Rastislava. Bila je to kobna greška po Nemce. Rastislav se pokazao još drskijim vladarom – želeo je potpunu samostalnost. Proglasio se kraljem 860. godine i prekinuo sve vazalne odnose sa Istočnom Franačkom, tako da je još vladao samostalno kada su mu stigli grčki misionari.

Knez Rastislav

Posle pripreme koja je trajala više od jedne godine, Solunska braća stigla su u Moravsku 863. godine. U međuvremenu je Konstantin uz pomoć Metodija i drugih satrudnika sastavio azbuku za Slovene, glagoljicu, koja skoro uopšte nije ličila na grčko pismo. Pretpostavlja se zato da bi se sprečila zlonamerna tumačenja njihove misije. "Slovensko narečje iz solunskih i makedonskih krajeva, koje su Solunska braća naučila još u dečačkim danima, postalo je osnova najstarije slovenske pisane književnosti. Glagoljica, prva slovenska azbuka, slika je Konstantinovog naukoljublja i darovitosti", ističe profesor Đorđe Trifunović. "Grčki kurziv, njegovo maternje pismo i drugih naroda pismena (hebrejska, koptska, samarićanska, jermenska) koja je nalazio u knjigama ili upoznavao na putovanjima, dali su konačni oblik glagoljici. Pošto je svim slovenskim glasovima iznašao znakove, te tako stvorio fonetsko pismo, životopisac veli da je počeo da prevodi prve reči Jevanđelistara: Iskoni be slovo – U početku bi reč. Tako su Sloveni, kao i Grci, Kopti, Sirijci, Jermeni, Gruzijanci, dobili liturgijsku književnost i službu na živom govornom jeziku."
Braća su stigla sa prvom knjigom na slovenskom jeziku u Moravsku, a verovatno i sa nekolicinom svojih učenika. Rad na opismenjavanju Slovena započeli su odmah i na širokoj osnovi, strasno i predano. Ne i bez teškoća, pa Milorad Panić Surep napominje: "Ali je s druge strane i borba protiv njih buknula s ne manjim žarom. Nemački sveštenici, podržavani nemačkim kneževima, optužili su ih Rimu za jeres i izopačavanje svetih tekstova" jer je ovo područje bilo pod nadležnošću pape. Rad Solunske braće izazvao je toliki strah kod nemačkih suseda da bi se Rastislav mogao učvrstiti u samostalnosti da je kralj Ludvig podigao vojsku na njega. Pod velikom silom i oružjem moravski knez je prinuđen na predaju i obnovu vazalstva. "Tako je opet bio otvoren put nemačkim naseljenicima i misionarima, koji su onemogućavali rad Konstantina i Metodija", navodi profesor Trifunović.

Sveta Sofija

Posle nešto više od tri godine braća su krenula u italijanske zemlje da bi zaredila nove slovenske učenike u sveštenike. Sa sobom su ponela i mošti svetog Klimenta koje su iskopali u moru kod Hersona. Najpre su se zaustavili u susednoj Donjoj Panoniji kod kneza Kocelja koji je voleo "velmi slovenski knjigi naučiti se". On je od svoje Blatenske kneževine takođe pokušavao da stvori nezavisnu državu Slovena, pa je svesrdno podržao grčke misionare. Na obalama Blatnog jezera Konstantin i Metodije su nekoliko meseci poučavali panonske učenike sa kojima su krajem 867. krenuli u Italiju. U ovo vreme Vizantiju su potresale borbe za vlast: Vasilije Makedonac ubio je cara Mihaila Trećeg, patrijarha Fotija, Konstantinogovog profesora, poslao je u manastir, a Ignjatija vratio na patrijaršijski presto.

Zajednički svetac
Papa Hadrijan Drugi i građani Rima svečano su izašli u susret braći koja su nosila mošti Svetog Klimenta, zajedničkog sveca obe crkve. Papa je u velikoj rimskoj crkvi položio slovenske knjige, te se nad njima pojala liturgija. Pošto su slovenski učenici rukopoloženi u crkvi Svetog Petra, pojala se liturgija i na slovenskom jeziku. Hadrijan nije bio pod uticajem nemačkog kralja Ludviga i njegove vlastele, niti je od njih imao velikih koristi. Štaviše, papi je bilo više stalo do napretka eparhije. Ali, to nisu bili jedini razlozi zbog kojih je lepo primio grčko-slovenske misionare. Video je u njima ljude carigradske patrijaršije koji mu dolaze na noge da bi primili blagoslov od rimskog pape. Bila bi to teška i nediplomatska greška ako bi ih odgurnuo od stolice Svetog Petra. Tako je misija Solunske braće i njihovih učenika dobila odobrenje Svete stolice. I to u dva maha.