Lična arhiva

Knjiga „Jelička hronika“ Milana Jovanovića Majora, prema vlastitom priznanju autora, dugo se „kuvala“ u njegovoj duši i glavi. Na momente je više nego potresna, pa je baš i sam ne preporučuje za „čitanje u mraku“.

Radoje je ušao u kuću Momirovog strica bled kao tek okrečen zid.
Svi su spustili čašice s rakijom, a svaka im se dlaka digla uvis.
– Idemo, brate… – reče mrtvim pogledom.
Taman je letnje sunce padalo za Moravu.
– Pričaj… – promucah, dok si muk mogao da sečeš tupim nožem.
– Pričaću ti. Nasamo.
Sedeli su jedno predveče u Atenici. Radoje je ljuštio vinjak kao vodu.

Bežanje od vradžbina

– Ovo samo tebi pričam. Nemoj samo, brate, da mi i ti kažeš da sam lud. Ako nisi spreman, kaži, ne teram te.

– Pričaj.
Ti mene, brate, dobro znaš? Da sam smeo i u goru i u vodu. Da se naljutim na tetku pa zapucam preko Jelice, kroz pomrčinu, pa sve pevam. Da nije bilo majčinog koji je na mene smeo da udari. Da sam bio zmaj ognjeni i guja ljuta, najveći zajebant, da nije bilo nikog iz bilo kog studentskog doma koji me nije zvao da pravimo lom i iz pameti isterujemo crnogorske samozvane studentske gazde i Pećance što su podvijali rep kad se pojavimo.

Bio sam baja do jaja!
Jesam li? Jesam.
Na putu da iz one tmuše i kaljuge krenem ka Suncu.
Dok sam jednom, silan, neustrašiv, ko zna koji put gazio Jelicom, krenuše da se lome kukuruzi. Krše se kao da konji tutnje. Otkud konji u gluvo doba?
Đavo će ga znati.
Stignem kući, legnem i zaspim.
Zadnji put.

Ti znaš dobro da ja nikad u vradžbine nisam verovao. Od njih sam čak do Beograda pobegao. Tog dana na vrata banu sestra s nekom suklatom, pa još reče: Radoje, doveli smo ovog čoveka, akobogda pomogne. A meni pena na usta:
– Mrš napolje, mrš!
– Nemoj, Radoje, kumimo te Bogom, sramota je da čoveka oteramo, nek proba! – vrisnu sestra nesretna.
Slomih se od njenih suza.
– Ajde, nek uđe.

Strah od ludnice

– Oćeš, sine, majka ujutro nešto da ti spremi, cicvaru, jaja, šta ćeš?

– Neka, majko, lako ćemo, da odspavam prvo.
– Laku ti noć.
– Laku noć, majko.

Tišina ko da je ceo svet pomro. Spustim knjigu kraj kreveta, utulim svetlo, zažmurim. Blažen, srećan. Bem ti budalu, mislim se, umalo čoveka da oteram.
Ležim, kad odjednom zima, zima, lebac ti, ko da inje pada.
I dunu vetar kroz sobu!

Ode guber sa mene, tresnu o zid, a mene neka sila odiže sa kreveta, pa me opet dole baci. Ukoči me, glavu poče da mi okreće na sve strane, tresu se prozori.
Viknuo bih: Majko, tata!, ali se jadni mozak doseti: Jesi li šašav, vide li te ovakvog kako se treseš i trzaš, ludnica ti ne gine dok si živ!

I tako dok pevac ne zapeva, dok se stakla ne smiriše, dok vetar nestade, a tamo gde je centar za ravnotežu, što ga je vrač lečio, ne prestade da cvrči kao kad vruće gvožđe gurneš u ladnu vodu.
– Šta ti je rekla Zorka? – pitao je Momir kad su izašli iz stričeve kuće u kojoj se još hladilo saliveno olovo.
– Sinko, velika je tebe sila spopala, nemoj me u to mešati. Na ustrelu si nagazio, na vilinsko kolo.
Već je imao mrtvačku boju.
Vrač iz Guče što mu je stravu salivao, kažu ljudi i ne lažu, oduzeo se, pao prvo u kolica, uskoro i u grob.
U đavolja posla se upleo.

Mesec dana pošto je Radoje sa dna kutije sa alatom iskopao patron za lovačku pušku, Momiru, zabavljenom svojim jadima i mislima, onako usput su rekli da se ubio, da su ga sahranili i da pop nije hteo da ga opoje.
– Odmorio se – rekao je čudno mirnim glasom i pogledao u Sunce, koje se sastavilo kao da nikad nije ni prslo u komade, a iz njega sunula utva zlatokrila.

Tri sorele iz Brđana

– Nije tako bilo – svedočio je Žiža, večiti neženja, rođeni Konjevac, sada Beograđanin. – Nego ovako:

Petar je znao da ne može daleko da stigne čim je Mujagu video na pijaci izrešetanog kao đevđir. Stresao se od svoje lude glave. Tri dana pre toga ostavio je cedulju pred milicijom: U petak će Mladenović točkom kroz Čačak. Dok su oznaši hvatali svakog ko je terao biciklu, on je u seljačkom gunju, sa kolskim točkom preko ramena prošao serbez.

Zatvor se punio jatacima, staze i bogaze poterama. Ranjavi i namučeni narod, što je svakog dana sa Sremskog fronta dovlačio mrtve sinove, kaznu za odanost kralju, Bogu i otadžbini, čuvao je ono glava što je ostalo.

Otišao je u Brđane, kod tri sestre, što su ga pazile kao brata rođenog, a želele ga u dubini utrobe. Čuvale su ga, sve tri, sve dok jednoj nije popustio.
Druga, ili treća, ko će ga znati, razuma pomućenog od ljubomore, dojavila je tamo gde treba.
Isterao ih je u avliju dok su crveni đavolčići sa zvezdama na kapama nadirali na prozore.

– Ne dirajte ih, nisu krive! – urliknuo je i legao na bombu, a kuća se okitila crevima, krvlju i džigericom.
OZNA je ubeležila: narodni neprijatelj, pripadnik zloglasnog četničkog pokreta, platio je svoju izdaju 19. decembra 1956. godine.

Umorni od ubijanja i klanja, sve tri sestre su oterali na robiju. Nikad nisu rekle koja od njih ga je odala. Živele su bez čoveka srećno do kraja života.
Eto, sinovac, tako je bilo.

Salivanje olova

A, nisam ti ja pričao da mesecima oka nisam sklopio. Odvedu me kod ujaka u ludnicu na dve-tri nedelje, tri kapsule dnevno, svaka konja da obali, a ja samo ko pijan. Neće san na oči. Puste me kući, preko avlije ne mogu da pređem, padnem kako koračim.

Obaja mi ovaj iz Guče nešto, sali olovo u lavor s vodom. Kaže: sad ovu vodu u neki potok da saspeš i odoše čini.
Da vidiš čuda! Gleda on, pa se smeška, a ja preko avlije ko da ništa nije bilo! Sasuh vodu u potok, sestra i majka plaču od sreće, a otac okrenuo glavu, crn u licu, baksuz, ko da sluti. Pomezetismo nešto i vrač ode…

Đavolja posla

Momir se setio kako je Radojev otac onomad, dok je nesretna majka zapevala i kumila da ga ubedi da se vrati u bolnicu, ugašenim pogledom i ubijenim glasom govorio kako je njegov sin, što se nije bojao ni gore ni vode, u klozet išao samo ako se upali sijalica pred kućom.
Ali, Đavo se ni lampe nije bojao.

Knjigu „Jelička hronika“
možete naručiti preko Knjižare
„Vesti“, na telefon +49 (0) 6101 58 66 66, ili preko mejla knjizara@vesti.de
Kontakt telefoni za porudžbine u Beogradu:
+381 (0) 11 3190 261 / 3190 924

Milan Jovanović Major je novinar i dugogodišnji šef Deska i zamenik glavnog urednika „Vesti“. Rođen je u Čačku, podno planine Jelice, koja je oduvek tajnovito – i delila i čuvala granice čačanske kotline i Dragačeva. U svojoj prvoj knjizi novela, verno slika i priča o isprepletenim ljudskim sudbinama u kovitlacu ratova – dobru u zlu i zlu u dobrom. Radnja i likovi smešteni su baš na planinu Jelicu, gde su bili najživlji i najjači četnički, ali i partizanski pokret. Knjiga je, kroz istinite i imaginarne priče, istinsko svedočanstvo o tragičnim podelama među Srbima u Drugom svetskom ratu i o živim ranama proisteklim zbog tih podela.

SUTRA – Jelička hronika (3): Dan do smrti

Izvor:
Priredila: Nada S. Jakšić

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime