Kao šestogodišnjak je prvi put uzeo u ruke teniski reket i – tako je počela ljubav koja još traje! A sustret sa najboljim teniserom sveta Novakom Đokovićem i kratak sparing trening 2014. u Melburnu bio je od presudnog uticaja da Marku Pavičiću teniski san postane i realnost.
Njegova upornost, velika porodična odricanja, posvećenost trenizima, samopouzdanje da na megdan izađe i najtežim protivnicma i sa terena izađe kao pobednik, ovih dana bila su krunisana nagradom za najboljeg juniora u njegovom matičnom klubu za 2019. godinu. Na prigodnoj ceremoniji u prostorijama Vejverli tenis kluba, Marko je dobio veliko priznanje.
Zaslužena nagrada mu je dala nova krila da nastavi da trenira još upornije i istraje u želji da na nekom od narednih teniskih turnira, zaigra na terenu Melburn Parka. Marko je već počeo da sakuplja profesionalne bodove i polako, ali sigurno krči put prema teniskom vrhu.
Kao dečak probao je većinu sportova, od košarke do fudbala, ali zahvaljujući njegovom idolu Novaku Đokoviću, tenis je postao njegova najveća ljubav.
– Imao sam tada deset godina. Svi teniseri su bili u mom gradu, pa sam išao u Melburn Park i nosio torbu za trening i reket. Priželjkivao sam sreću da nekako dođem do Novaka Đokovića, da baš mene izabere i da razmenimo par udaraca na terenu. Svaki dan sam se više i više probijao do ograde na Novakovim treninzima. Jedne subote bio sam među prvima u redu – priseća se Marko Pavičić susreta sa idolom. – Dugo sam čekao na suncu, ali sam onda ugledao Novaka. Ne znam kako da opišem taj momenat, možda sam se malo uplašio, zbunio, bilo je tu naravno i sreće kad sam shvatio da mi je ostvarenje sna tako blizu. Iz sveg glasa sam povikao: “Noleee, mogu li ja da ti udarim lopticu nazad” – priča Marko, koji je bio više nego oduševljen kad ga je Novak podigao i preneo preko ograde, na teren na kojem je trenirao.
Čestitka broja 1
– Do mene je bio moj drugar Marko Vanovac, pa je Nole preneo i njega. Mi smo drugari još iz osnovne škole, a i on je tada trenirao tenis. Prebacivali smo loptice preko mreže, slušao sam Noletova uputstva jer nisam želeo da se osramotim pred njim i svima koji su nas gledali. Jedna žena je snimala tu našu vežbu i kad se Nole okrenuo da vidi gde je, da ne bi natrčao na nju, iskoristio sam taj trenutak da pošaljem lopticu u prazan deo terena i osvojio poen. Koliko sam samo bio srećan! Čak je i Novak tapšao po reketu i pohvalio me. To nikad neću zaboraviti – priča Marko o danu koji je imao možda i ključnu ulogu da odluči da krene nimalo lakim teniskim stazama.
A, Đoković je taj snmak objavio na internetu.
– I sad vi mene pitajte zašto volim ovaj sport?! Pa, to je bio momenat za pamćenje i vetar u leđa da budem još uporniji i vredniji na treninzima.
Iste godine boravio je u Srbiji u Novakovoj teniskoj akademiji, u kojoj mu je trener bio Dragoljub Radović.
– Tek tu sam razbistrio svoju sliku o tenisu. Danas, posle više od pet godina, trener Gile je došao u Melburn i ponovo smo zajedno trenirali. Želeo je da vidi koliko sam napredovao. U međuvremenu sam mnogo napredovao i imao sam šta da mu pokažem.
Nastavio je naporno da trenira u klubu Davton, čiji je i danas član, počeo da osvaja i prve bodove i učestvuje na mnogim turnirima.
– Igrao sam nacionalne turnire za svoje godište i zahvaljujući dobrim rezultatima dobio poziv za članstvo u Nacionalnoj akademiji. Sada treniram sa već ozbiljnim momcima koji, verujem, vole tenis kao i ja. Od prošle godine sam član Kujong teniskog kluba od kojeg sam dobio školarinu, na šta sam veoma ponosan.
Drugi u Viktoriji
Prošle godine je bio treći najbolji juniior u Viktoriji, a sada je već na drugoj poziciji.
– Najveće dostignuće za sada mi je broj 9 na australijskoj rang-listi. Mnogo dece u ovoj zemlji igra tenis i sada dolazi onaj period za koji kažu da je presudan, kad treba nastaviti ili poći nekim drugim životnim pravcem. Ja znam da ostajemm u tenisu jer ovaj sport svakodnevno volim sve više i u njemu stalno pronalazim nove izazove i ciljeve – kaže Marko.
Na takmičenjima sve češće osvaja trofeje i nagrade. Nijednu ne izdvaja, jer su mu podjednako drage, ali svaku posvećuje svojim najbližima.
– Što sam stariji, sve teže je osvojiti neki trofej. Prošla godina je bila veoma zahtevna, pa i čudna. Dobro sam je počeo, putovao sa mamom po ITF juniorskim turnirima, počeo da osvajam bodove, a i ljudi su me već prepoznavali. Igrao sam u Vanuatu, Pokharu u Nepalu, Novoj Kaledoniji, Fidžiju… Bez podrške porodice nema uspeha. U svakom pogledu.
– Svestan sam da sam izabrao težak i skup sport. Ipak, nekako se snalazimo, svi koji odgajaju mladog tenisera znaju šta to znači. Trudim se da radom i rezultatima opravdam sav trud i ulaganja mojih najbližih. Želim da se zahvalim svima njima, nadam se da su ponosni na mene i da nikoga neću osramotiti. Veruju u mene, bezrezervno! Pokušavamo da nađemo način da dobijemo nekog sponzora, ali to za sada ide veoma teško.
Marko je iskoristio priliku da se zahvali i “Vestima”.
– Znam da pažljivo pratite moje igre i napredovanje. Moja mama čuva sve novine u kojima ste pisali o meni, a ima ih dosta. Nastaviću da se trudim, pa se vidimo uskoro opet na nekom od mojih turnira ili svečanosti dodela nagrada – kaže.
Ovog talentovanog momka uskoro očekuje još jedan turnir – 28. februra biće u Jaravongi gde igraju teniseri uzrasta do 18 godina. To što je njemu tek 15 organizatorima nije smetalo da mu pošalju specijalnu pozivnicu…
Sloboda i izazovi
U svakom sportu je uvek važna borba sa samim sobom.
– Ima ljudi koji misle da je reč samo o prebacivanju loptice preko mreže, ali verujte mi, tenis je mnogo više od toga. Izazov, sloboda kretanja na otvorenom terenu, odgovornost, prosperitet, a onda i druženje sa vršnjacima iste preokupacije – kaže o belom sportu naš mladi sagovornik.
Bakina podrška
Pored moje mame, baka Ljiljana Drljača se najviše raduje svakoj mojoj pobedi, jedva čeka das tignem kući, razgleda trofeje, raduje im se… S njom imam posebnu vezu još od malena, pa i kad bih zbog nečeg naljutio mamu, znao sam da ću kod bake moći da se sakrijem.
Tetka Sanja čeka auto
– Srećan sam što imam punu podršku i razumevanje porodice. Mama je ta koja je u svakoj situaciji uz mene, na nju mogu bezuslovno da se oslonim. Moja sestra Jelena je zadužena da me nasmeje, a ponekad i da me malo iznervira. Tetku kao što je moja Sanja poželeo bih svakome. Kad je nešto pitam, ona se kao malo naljuti, ali je uvek tu kad zatreba. Jednog dana kad budem imao više parica kupiću joj auto. Teslu! Jeste da vozi kao Šumaher, ali tesla je tesla – kaže kroz smeh Marko Pavičić.
Planovi
Marko je već isplanirao ovu godinu.
– Hoću dobro da se pripremim za ITF turnire, voleo bih da igram u Melburnu, Adelajdu i Darvinu, a posle opet da krenem van Australije. Želja mi je da ako ne iduće, onda 2022. godine zaigram na Australijen Openu.
