Kako je izgledao razvojni put Ukrajine?

EPA/Zurab Kurtsikidze

Sastavni deo tragičnih dešavanja koji se upravo odigravaju na prostoru Ukrajine jeste i identitetski problem, ono što se u Evropi naziva nacionalna pripadnost.

Problem nacionalnog identiteta današnjih Rusa i Ukrajinaca neretko se posmatra na način koji je očigledno pojednostavljen paralelama koje se mogu, manje ili više nategnuto, izvlačiti iz istorije Evrope.

Pre bilo kakvog tumačenja, valja imati u vidu da nikako nisu u pitanju klasični međuetnički odnosi, gde se može govoriti o manje više jasnim etno-nacionalnim okvirima. Identitet Rusije nije nacionalni, na način kako se to razume u Evropi, dakle nije pojednostavljeno rečeno etnički, nego mnogo više od toga, to je identitet imperije. Sa evropskog stanovišta, ponešto sličnosti mogao bi imati primer Britanije.

Istorijski, Kijev je u srednjem veku, od 882, bio središte velike države poznate kao Kijevska Rusija, koju je oblikovala dinastija potomaka Rjurika (otuda Rjurikoviči). Mada, njihovo prvo središte nije bio Kijev nego Novgorod, što je činjenica sa interesantnim implikacijama iz današnjeg ugla.

Iz nasleđa Kijevske Rusije izrasla su sva tri savremena velika istočnoslovenska naroda. Polemika međutim počinje tumačenjem ove činjenice.

Termin Ukrajina prvobitno se pominje u jednom spisu s kraja 12. veka i podrazumevao je oblast Perejaslav, jednu od kneževina u sastavu Kijevske Rusije na prostoru istočno i jugoistočno od Kijeva, a neposredno severno od teritorija kojima su gospodarile nomadske grupacije Kumana, ranije Pečenega, potom Tatara. Etimološko značenje je – krajina, pogranični prostor, odnosno rubna možda vojna oblast. I docnije, u 16 veku, kada je taj termin ulazio u širu upotrebu, on je podrazumevao oblast Zaporoških kozaka. Dakle prostranu zonu koja je bila brana prema Krimskim Tatarima i Turcima na jugu. Potom je korišćen, neformalno, za oblast oko Kijeva.

U sovjetsko vreme, i posebno poslednjih decenija, među ukrajinskim naučnicima aktuelno je tumačenje prema kojem izvorno značenje reči nije – pogranična, vojna zona, nego – oblast, zona, provincija, kraj oko nečeg. I naravno, prema njihovom razumevanju prvobitna etimologija je bila nametnuta od strane ruskih autora, kod kojih postoji teza da ta reč izvorno znači rubnu, pograničnu zonu, bez upućivanja na konkretan geografski prostor.

Pošto je Kijevska Rusija, koja je u najvećem obimu obuhvatala sve istočnoslovenske prostore, uključujući i severne ruske kneževine poput Suzdalja, Vladimira, Pskova, Novgoroda, uništena od stane Mongola na celu s Batu Kanom, u prvoj polovini 13. veka, središte ruskog prostora postupno postaje Moskva sa oboda zemalja negdašnje Kijevske Rusije. Sam Kijev razoren je 1240.

Važan moment pod poljskom upravom (formalno Poljsko-litvanska) biće događaj poznat kao Unija iz Bresta 1596. godine (po gradu smeštenom na samom zapadu današnje Belorusije uz granicu Poljske), kojom je stvorena unijatska ili, kako je zovu na tom prostoru, grkokatolička crkvena zajednica. Reč je o hrišćanima istočnog obreda (pravoslavnog) koji priznaju vrh rimokatoličke hijerarhije, dakle Rim.

Prelomni period biće pobuna kozaka koju je predvodio Bogdan Hmeljnicki, počev od 1648. Uspelo mu je da potuče poljske trupe, zauzme Kijev, i da kao neprikosnoveni predvodnik, izabrani hetman, odredi orjentaciju prema Moskvi. Kozačka skupština je januara 1654. prihvatila odredbe sporazuma iz Perejaslavlja, čime je oblast koju su oni kontrolisali postala sastavni deo Rusije, ukjučujući Kijev.

Rusija je postupno, ratujući i sa Tatarima sa Krima, odnosno Turcima, i sa Poljskom, oslobodila gotovo čitavu današnju Ukrajinu. Konačno na samom kraju 18. veka, 1783. Rusija je pripojila Krim, a kao posledica deobe Poljske, 1772, 1793. i 1795, zapadna granica Rusije postao je Brest – Litovsk (današnja granica Belorusije i Poljske).

Jedna od posledica te deobe bilo je pripajanje delova Poljske Austriji, od tih teritorija bečki dvor obrazovao je Galiciju (Kraljevina Galicija i Lodomerija) kao jednu od austrijskih krunskih zemalja. Ta cinjenica imaće krupne posledice po potonji ukrajinski identitet. Istočni deo Galicije, nastanjivali su vecćinom Ukrajinci, dok su na Zapadu preovlađivali Poljaci. Do 1918, kada se raspala Austrougarska, Galicija je bila pod vlašću Habzburga

Upravo na tom prostoru, i u tom periodu, biće postupno građen novi ukrajinski identitet, koji se napadno ograđivao od ma kakve identifikacije s Rusijom. Iako se najčešće tumači kako je Poljska negovala ukrajinski nacionalni koncept nasuprot Rusiji, glavne zasluge na tom polju pripadaju zapravo negdašnjoj Austrougarskoj.

Savremena Ukrajina obrazovana je kao jedna od republika u okviru novooblikovanog Sovjetskog Saveza. Posledica revolucije u Petrogradu februara 1917, bilo je i buđenje separatnog pokreta u Ukrajini. Nakon što su boljševici došli na vlast novembra 1917, pokret je dobio širi zamah, pošto je sasvim odeljen ukrajinski identitet podržavala nova sovjetska vlast u Petrogradu, odnosno Moskvi od marta 1918. Novembra 1917, ustanovljena je Ukrajinska narodna republika, koja je januara 1918, proglasila punu samostalnost. Glavna podrška tražena je, i dobijena, od Nemačke.

Upravo to je vreme kada se oblikuje identitet nove ukrajinske nacije, poput nacionalne simbolike, heraldičkih znamenja i slično. Nacionalnu zastavu Ukrajine, kakva se danas koristi, prvobitno je istakla jedna skupština Ukrajinaca, tada Rutena, održana u Lavovu, u austrijskoj Galiciji 1848.

Pošto je Nemačka porazom u Prvom svetskom ratu odstranjena, novi čelnik Ukrajine Simon Petljura zatražio je vojnu pomoć od Poljaka. Po okončanju Poljsko-sovjetskog rata (januar 1919 – mart 1921) određene su zapadne granice Ukrajine kao sovjetske republike. Austrijska Galicija (gde je bila proglašena Zapadnoukrajinska država) pripojena je Poljskoj, kao i zapadni delovi Volinije i Podolije.

Konačne zapadne granice Ukrajina će dobiti posle Drugog svetskog rata kada su joj pripojene teritorije istočne Galicije, sa središtem u Lvovu (Lavov, nemački Lemberg) od Poljske, kao i Podolija i Volinija. Isto tako severni deo nekadašnje austrijske Bukovine, glavni centar Černovic. Kao i sam sever i južni priobalni pojas Besarabije, u međuratnom periodu deo Rumunije

Ukrajini je tada prikjučena i Zakarpatska oblast, sa središtem u Užgorodu, poznata i kao Rutenija, koja je istorijski bila deo Ugarske, a u međuratnom periodu Čehoslovačke. Uzani pojas uz Dnjestar, današnje Pridnjestrovlje ili Transnistrija, izdvojen je iz Ukrajine u korist novooblikovane sovjetske republike Moldavije. Konačno, 1954, Ukrajini je pripojen Krim, do tada deo Ruske sovjetske republike.

Nemoguće je razlučiti istorije i kulture današnje Ukrajine i Rusije. Brojni velikani Rusije bili su Ukrajinci poreklom i smatrali su se Rusima, nekad, kao i danas. To važi još od pokrštavanja, odnosno hristijanizacije Rusa 988, koje je sproveo Vladimir Veliki, docnije proglašen za svetitelja, pa preko brojnih drugih, poput Grigorija Skovorode (1722 – 1794) poznatog kao “ruski Sokrat”, ili recimo Nikolaja Gogolja (1809 – 1852) Ili kompozitora Čajkovskog (1840 – 1983).

Do boljševičke revolucije zvaničan stav bio je da su Ukrajinci – Malorusi, kao što postoje i Belorusi i Velikorusi, današnji Rusi. Svi oni su smatrani sastavnim delom jednog naroda. Lokalne jezičke posebnosti doživljavane su kao narečja, dijalekti. Boljševici su takvo tumačenje sasvim odbacili.

Rani ukrajinski nacionalni pokret, iz prve polovine 19. veka, čiji su istaknuti predstavnici bili okupljeni oko kratkotrajnog Bratstva Svetih Čirila i Metodija, bio je pre svega kulturni krug zaljubljenika u folklor i starinu. Već od rodonačelnika Nikolaja Kostomarova (1817 -1885) vidno je da je ta grupacija pre bila sklona poštovanju lokalnih posebnosti nego potpunom odbacivanju Rusije kao šireg državno nacionalnog okvira. Istina, bili su naglašeno socijalno opredeljeni, zagovornici rešenja agrarnog i seljačkog pitanja. Najistaknutiji predstavnik nacionalnog buđenja Ukrajinaca bio je Taras Ševčenko (1814 – 1861), zbog čega je i stradao.

Tokom Drugog svetskoga rata deo ukrajinskih nacionalista stupio je u otvorenu kolaboraciju s nacistima. Predvodnik te grupacije bio je Stepan Bandera (1909 – 1959) izdanak austrijske Galicije. Da li to znači da su bili nacisti? Neki nesumnjivo. Ali suština je bila u pokušaju da se uz pomoć Nemaca stvori Ukrajina odvojena od Moskve. Baš kao što je to pokušano tokom Prvog svetskog rata. Njihove žrtve bili su ne samo Rusi ili drugačije opredeljenii Ukrajinci, nego posebno Jevreji i Poljaci. Nakon Drugog svetskog rata njegovi sledbenici koji su izbegli na Zapad, uspešno su se predstavili kao antikomunistički borci. Na njih se gledalo očima Hladnog rata.

Ukrajinci su danas sasvim oformljena nacija. Činjenica da brojni Ukrajinci koriste ruski, nije pokazatelj identiteta, osim možda svojevrsne dvojnosti, što uostalom nije retkost ni drugde. Podvojenost, ako se o njoj uopšte može govoristi, nije, kako se najčesće tvrdi, linijom istok – zapad, nego više severoistok – jugozapad. Grkokatolika, ili unijata, u Ukrajini ima ukupno nepunih 9 procenata, a rimokatolika ni pola procenta. Uz činjenicu da je Ukrajina žrtva krupnih globalnih strategija, verovatan povod za intervenciju bila je neskrivena namera Kijeva da se izgradi nuklerani potencijal, za šta postoje uslovi, i tehnički i stručni, imajući u vidu nasleđe Sovjetskog Saveza.

Nacije, države posebno, istorijske su kategorije. Novoobrazovane države uvek potom oblikuju nove, stvarne ili domišljene, nacionalne vrednosti, viđenja istorije, pa i jezik. Umberto Eko, polušaljivo je svojevremeno tumačio problem šta je jezik a šta dijalekat, rečima: “Nijedan lingvista ne zna u čemu se ta razlika sastoji. Pa ipak, mi možemo da je ilustrujemo tako što ćemo reći da je dijalekat onaj jezik koji ne raspolaže vojskom i flotom”.