Privatna arhiva
"Moja Italija": Đina Lolobriđida poklonila predsedniku knjigu

Tito nije imao široko obrazovanje, ali je bio samouk i dobro se snalazio u svim oblastima ljudske delatnosti, posebno u tehnici, ocenio je neuropsihijatar Vladimir Adamović, a njegovo mišljenje objavljuje Minja Subota u knjizi „Kako smo zabavljali Tita“.

Veliki narcis

– Svi Titovi pseudonimi i ilegalna imena su kao zanimanje navodili tehničku struku (inženjer Babić). Oni, koji ga nisu voleli, posebno oni iz starih građanskih porodica, imali su utisak da se radi o osobi oskudnih znanja. To su zaključivali po tome što se u njegovim govorima retko spominjao neki književnik ili drugi umetnik. Nekoliko puta je kritikovao književnike za ideološka skretanja. Branka Ćopića, Dragoslava Mihajlovića zbog romana „Kako su cvetale tikve“, ali mu čak nije tačno izgovorio ime, pa je umesto Mihiz rekao „Mikaz“ – ispričao je dr Adamović.

S druge strane, njegov lični lekar dr Matunović, u knjizi „Ko ste vi, druže predsedniče“ smatra da se radilo o osobi veoma obrazovanoj.

– I on je zastupnik teze da se nije radilo o osobi rođenoj u Kumrovcu. Autor je pomno naveo njegovo „ispitivanje“ Tita o literaturi. Ja nisam siguran da je taj razgovor, u kome mu je Tito, navodno, izložio svoje viđenje svetske literature baš dobro opisan. Naime, Tito je bio veoma narcisoidan i ne bi nikome, pogotovo ne lekaru, dozvolio da ga ispituje kao đaka. Međutim, njegova inteligencija (najlakše definisana kao sposobnost snalaženja u životu) je svakako bila na velikoj visini. Imao je veoma razvijenu takozvanu socijalnu inteligenciju, brzo pronicanje u suštinu neke životne situacije, potom, ocenjivanje svih njenih elemenata, nalaženje rešenja i brzo delovanje. To nisu mogli da mu spore ni najveći neprijatelji. Čerčil ga je definisao: „Tvrd, inteligentan, sposoban!“.

Brz hod

Tito je bio izrazito lep i muževan čovek, seća se Adamović.

– To je bio opšti utisak svih dama sa kojima se tokom dugog života susretao i koje su se u to razumele. Najzad, on je bio ratnik, čovek koji je stalno bio na borbenim položajima, naravno ne u prvoj borbenoj liniji, ali vrlo blizu nje. Visina mu je bila oko 166 centimetara. Dobro građen, do duboke starosti je upražnjavao razne sportove, posebno plivanje, jahanje, gimnastiku, pešačenje… Kretanje je smatrao uslovom bez kojeg se ne može provesti dan. Bio je žustrih pokreta i brzog hoda. Kada je on u ratu vodio kolonu, borci su odmah znali da je to njegov tempo („Tito na čelu kolone“).

Bio je dobro građen i sem poslednje falange na levom kažiprstu, nije imao nikakve posebne telesne nedostatke, navodi poznati neuropsihijatar.

– Staljin je, na primer, imao za osam centimetara kraću ruku, pa neki misle da je neobuzdana želja za vlašću bila posledica tog osećanja niže vrednosti. Tito je imao čelične oči, koje su nekim njegovim sagovornicima delovale hladno i odsutno (Galina Višnjevska), a većini sabesednika kao tople. Kasnije, posle svoje 65. godine, postao je gojazan i dobio je šećernu bolest, ali tu debljinu je dobro nosio i nije mu smetala u svakodnevnim telesnim aktivnostima.

Čaušesku ga neuspešno kopirao

Josip Broz je posebno vodio računa o kosi, za koju je bio zadužen frizer koji se brinuo da uvek bude ofarbana i kolmovana, što je delovalo malo „passe“, jer je to bio stil sitnih trgovačkih pomoćnika ili „obrtnika iz Ilice“, njegove saborce, posebno Crnogorce i Ličane, nerviralo je to što nikada, kao voljeni Staljin, nije nosio brkove i potajno su gunđali – revolucionar, a bez brkova – misleći na Bunjonija i Čapajeva.

Ono što je pravoverne marksiste i revolucionare staljinističkog tipa posebno uzbunjivalo, svakako je prsten sa dijamantom, koji je upadljivo, ne krijući, nosio na ruci. Priča se da ga je kupio u SSSR u od honorara koji je dobio za prevod partijske knjige Istorija SKP-b. Nokti negovani o kojima se, takođe, brinuo poseban službenik.

Najzad, dolazimo do oblačenja. Kažu da je Čaušesku, koji nikada nije imao stila u oblačenju, pokušavao godinama, naravno bez uspeha, da kopira Titov stil u oblačenju. Titova strast prema odelima nije bilo robovanje etikeciji, nego njegova snažna unutrašnja potreba, kojom je neutralisao sećanje na bedu.

Tri filmofila

Tito je imao jednu naviku, koja je bila identična i kod Staljina i Hitlera: voleo je da gleda filmove. Hitler je gledao uglavnom nemačke i srednjoevropske filmove, češke pogotovo, sa Hedi Lamar u početku karijere, zatim takozvane alpske, u kojima je igrala Leni Rifenštal, koji su uglavnom kao sadržaj imali sladunjave romanse na skijanju. Kasnije je Leni Rifenštal postala njegova omiljena rediteljka dokumentarnih filmova kao što je „Trijumf volje“, za koje su stručnjaci, bez obzira na njihovu nacističku ideologiju koju su propagirali, rekli da su bili vođeni rukom vrhunskog profesionalca.

Staljin je gledao sve, ali naročito pažljivo sovjetske filmove. Često je intervenisao, zabranjivao ih i tražio mnoge izmene u njima. Zbog toga je, na primer, Sergej Ajzenštajn imao muke sa završetkom filma „Ivan Grozni“. Najzad, Tito: voleo je operete, tako drage Austrijancima, lake filmove, ali isto tako je gledao skoro sve koje mu je čovek za nabavku filmova donosio. Retko se bunio zbog sadržaja, ali je njegov personal oprezno pazio da mu ne prikazuje filmove takozvanog crnog talasa koji su ga nervirali.

Sutra – Kako smo zabavljali Tita (31): Najbolji kralj