Kletva bila dokaz na sudu

0

Ljuba Zdravković, potpukovnik u penziji koji živi u Nišu, a rodom je iz vranjskog planinskog sela Vlase, vrsni je hroničar i zaljubljenik svog kraja, i voli da zapisuje ono što karakteriše posebnost kraja Poljanice, koji je smešten između Vranja, Vladičinog Hana, Vučja i Leskovca.
Interesantno je kako on opisuje kletvu u svom kraju koja je preživela do dana današnjeg.
– Ko razume naš govor znaće da "žimi majka" znači kletvu, u značenju živela mi, živa mi bila majka, odnosno da si nemam majku, ili još drastičnije: Da mi umre majka ako te lažem! Najčešće se kunemo u majku, jadna nam majka. Kad nam je dobro niko se ne seti za majku, a kada je teško svi je prizivaju: O, tugo ili lele, majke! U oca ili tatka niko se ne kune ili retko ko. Zato je tu majka. Nisam čuo da se neko kune u supružnika, u muža odnosno u ženu, jer takva kletva bi zvučala vrlo neozbiljno – počinje priču o kletvi čika Ljuba.
On navodi da su retki oni koji se zaklinju u svoju decu. Slušao je raspravu dveju komšinica, pri čemu je jedna pozivala onu drugu da se zakune u decu da bi dokazala kako govori istinu, a ova odgovara da decu nije rađala kako bi se klela u njih.
– Ne razume, jadna, da je time dala za pravo svojoj suparnici. Ipak, ko veruje u kletvu i govori istinu onda nema razloga da strepi od kletve. Ovako – nije baš ubedljiva – kaže Ljuba.

Ljuba ispred rodne kuće: Sa Novicom Cvetkovićem

Prema priči svojih roditelja, Ljuba kaže da je u vreme Kraljevine Jugoslavije, verovatno i ranije, kletva bila deo dokaznog materijala pred sudovima.
– Ako stranka nema dovoljno drugih dokaza, mogla je da se zakune da govori istinu i to bi sud prihvatio kao činjenicu i presudio u korist te stranke. U novoj SFR Jugoslaviji ova praksa je napuštena, nije po zakonu, ali je kletva kod naših ljudi zadržala raniji značaj u međusobnim odnosima.
Kletva usmerena ka drugome, ima u suštini istu namenu kao i psovka: da nekome nanese određeno zlo, fizičko ili psihičko – ističe Zdravković.
Po njemu, dok je kod psovke izvršilac onaj koji psuje, kod kletve se za to priziva neka viša sila, najčešće Bog. Psuju uglavnom muškarci, a kletve izriču žene, mada ima izuzetaka u oba pravca.
– Smešno je kad muškarac kune, ali je zanimljiva kletva jednog komšije usmerena na nekoga Mitra: "Ej, Mitre, džigerice ti se otanjile, a srce ti se nadulo kao devet konjskih glava!" Još je smešnije kada žena psuje, jer se postavlja pitanje realizacije psovke. Pametnije su one žene koje kod psovke prizivaju u pomoć neku životinju, kao na primer psa – kaže čika Ljuba.
– Postoji bezazleni oblik kletve – tvrdi čika Ljuba – recimo kada majka ili rođaka kaže detetu: "Ej, ne rodilo se, dabogda." Tu one ne žele detetu ništa loše, samo bi da drugima skrenu pažnju kako je to dete lepo, pametno, snalažljivo ili se ističe po bilo čemu.
– Jedan od blažih oblika kletve je u vezi mesta boravka: "Nigde te nemalo", "Ne svrteo se dabogda", "U Nesvrtu da ideš" (Nesvrta je selo iznad Vranjske Banje) ili "U Silistru će odeš" (a mnogi nisu ni znali gde je to).
 

Najteže zadiru u zdravlje
– Postoji mnogo, mnogo različitih kletvi, a najgore su one koje direktno zadiru u zdravlje i život protivnika: "Bolest da ga snađe", "Šuga ga porazila", "Gospod ga sakupio", "Žive rane ga izele", "Dabogda se jedva kretao!" – završava priču čika Ljuba.

 

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here