Hadži Miloš Đošan, general-major u penziji, veliki je poštovalac srpskih pravoslavnih svetinja u Srbiji i van nje. Pored skoro svih manastira u Srbiji, pohodio je Svetu Goru i manastir Hilandar 2016. i sveti grad Jerusalim i Palestinu 2018. godine.
Knjigom “Kurir sa Svete Gore” želi da kroz priču o životu monaha u Hilandaru pripadnicima Vojske Srbije približi Srpsku pravoslavnu crkvu i monahe kao čuvare vatre pravoslavlja, a da časnim ocima pokaže Vojsku Srbije kroz svoj vojnički život. Da, kako sam kaže, u ulozi kurira sa Svete Gore donese glas razuma i slovo opomene, da razbije predrasude i ohrabri srpski narod. Kroz ovaj feljton, nastao na osnovu knjige i uz saglasnost autora, “Vesti” vam predstavljaju priču o njegovom pokloničkom putu.
Knjigu “Kurir sa Svete Gore” možete poručiti od autora na telefon 063 334 944 ili na e-mail mdjosan@ptt.rs.
Posle Svete liturgije i monaškog obeda, posete riznici manastira, napivši se vode na Bunaru Svetog Save, poklonička grupa krenula je Putem vekova koji počinje na kapiji Hilandara i dopire do Pirga (kule) kralja Milutina na obali Egejskog mora. Namera im je bila da upoznaju početnu i krajnju tačku staze kojom se kretao monah Sava i njegov otac Simeon i kojom se kreću monasi iz Hilandara na svom putu poslušanja.
Slika u kamenu
Put je duži od jednog, a kraći od dva kilometra, na svakom koraku u proteklih osam vekova, desilo se čudo ili događaj važan za istoriju Hilandara, zbog čega je ova široka i tvrda staza nazvana Put vekova. Nije čudo da joj je početak kod malog monaškog groblja, gde se završava jedan ljudski vek, a duša odlazi na onaj mnogo duži put.
“To malo parče zemlje u krugu manastira, naziva se privremeno ili usputno svratište i počivalište za isposničko monaško telo. Toliko, da se telo blaženopočivšeg monaha pretvori u prah, jer je prah i bio. Nakon trogodišnjeg boravka u zemlji, sledi umivanje kostiju, sveta liturgija, pohranjivanje u zajedničku kosturnicu. Onako kako su živeli u ovozemaljskom životu, nastavljaju i kasnije. Jedan pored drugog, bez obeležja i imena, jednaki i jedinstveni.”
Posle kosturnice, grupa je krenula dalje ka moru usput se zadržavajući na mestima koja imaju šta da kažu. Na početku Puta vekova, sa desne strane, na blagoj uzvišici, kao da je iznikao iz zemlje, stoji beli kamen.
“Površina mu oblikuje trodimenzionalni lik koji prelivanjem poprima čas oblik Stevana Nemanje, koji ujutru oštrim i zapovedničkim pogledom izbija iz stene, što označava njegove mlade dane, a predveče poprima blagi lik sveca Simeona Mirotočivog, kao znak njegovog poznog i večnog života.”
Kula kralja Milutina
Krećući se Putem vekova, generali dođoše do Pirga kralja Milutina, visoke kule od crvene cigle, namenjene za odbranu Svete Gore sa mora. Svojom veličinom i izgledom, sa brojnom posadom odvraćala je gusare i pljačkaše od napada. Na vrhu kule nalazi se mali paraklis, namenjen posadi, da uz bdenje i molitvu, ustaljenim znacima upozore monahe u Hilandaru na opasnost sa mora. Zahvaljujući njima, manastir nikada nije opljačkan niti osvojen.
Kula četvorougaonog oblika, visine 50 metara dominira okolinom. Unutrašnje, spiralno kameno stepenište koje iz centralne ose Pirga vodi na svaki sprat, ostalo je očuvano i još uvek potpuno bezbedno. Ulaz u Pirg vešto je zaklonjen i dobro obezbeđen širokim kamenim bedemom, koji sprečava strelce da sa velike daljine blokiraju ulaz i izlaz iz kule i tako onemogućava manevar snaga.
“Boraveći na vrhu Pirga Kralja Milutina, u malom paraklisu, kružno osmatrajući pučinu Egejskog mora i unutrašnjost Svete Gore, pomislih da sam za ekranom osmatračkog radara. Nalazio sam sve više sličnosti našeg života i monaškog podviga. Zagledani u nebo, zakleti da ćemo braniti nebo i zemlju, a monasi veru pravoslavnu. Smešteni na vrhovima planina, u gustoj šumi ili podzemnom objektu, na nepristupačnom terenu, odvojeni od pogleda radoznalih ljudi. Život u osami, kao u ilegali, bez žena i porodice, koji mogu podneti samo vojnici i monasi, terao me je da tražim još sličnosti među nama, između našeg dežurstva i monaškog podviga i tihovanja”, zaključio je general.
Česma kralja Aleksandra
Nešto dalje od Slike u kamenu, u smeru ka Pirgu kralja Milutina, malo pre Krsta cara Dušana, na Putu vekova, sa desne strane, podignuta je Aleksandrova česma. Izgrađena je u čast posete Aleksandra Obrenovića, Kralja Srbije manastiru Hilandar.
“Oronula i izložena zubu vremena, još uvek daruje jak mlaz bistre, hladne i veoma okrepljujuće vode. Dobar poznavalac hidrologije bi lako dokazao da voda iz Bunara Svetog Save, i ova voda potiču iz iste žile”, primetio je general.
Kralj Aleksandar Obrenović, pohodio je Svetu Goru od 21. do 25. marta 1896. Teške prilike u Srbiji, pritisnutoj sa svih strana, navele su ga da potraži pomoć i utehu u Hilandaru. Polazeći na Svetu Goru i u manastir, kralj je duboko zavukao ruku u plitku državnu kasu, otkupio manastirske dugove, ustanovio redovni godišnji prihod manastiru, popustio dužničku omču oko vrata Hilandara, sačuvao ga u srpskim rukama i tako osvojio prvu zlatnu medalju za Srbiju.
Krst cara Dušana
Iako o tome ne postoji pisani trag, priča se da je nemajući drugu mogućnost car Dušan porodicu od kuge sklonio na Svetu Goru. Za sve to vreme, noga carice Jelene nije dodirnula tlo, niti je ko od kaluđera video njeno lice. Druga priča govori da je carica Jelena za vreme svog boravka na Svetoj Gori bila smeštena u jednoj kuli u Kareji iz koje nije izlazila. Na prve glasove da snaga kuge jenjava, car je sa svojom svitom napustio tlo Svete Gore, a na polasku bogato darovao manastir. Ostavio je svoju čašu od slonovače, za uzdarje dobio je čudotvornu ikonu Bogorodice Trojeručice. U znak sećanja na neobičnu posetu, na mestu susreta carske svite i monaha, podignut je Krst cara Dušana. Preko puta je maslina koju je car zasadio.
