Ne tako davno najčešći način da saznate da je neko iz komšiluka preminuo bilo je da vidite čitulju na obližnjoj banderi. Danas ne morate da čekate da se odštampa i zalepi umrlica. Za smrtni slučaj saznate čim taj neko “ispusti dušu” i to na – Fejsbuku! I više nema potrebe da posetite porodicu preminulog da biste izjavili saučešće, jer je lakše da svoje žaljenje iskažete napismeno – u komentaru ispod statusa. Da li otići na sahranu? Opciono je. I to će biti na internetu.
Ljiljana je mesecima bolovala od karcinoma. Teške trenutke njena porodica delila je s rodbinom i prijateljima. Onim koji su ih posećivali, ali i onim brojnijim – na Fejsbuku. Uz poruku: “Majčice, šta ću kad mi ti odeš” na društvenim mrežama osvanula je Ljiljanina fotografija iz dana kada su joj bolovi bili najjači, a bolest već vidno promenila lični opis. Nakon Ljiljanine smrti, porodica je svakodnevno objavljivala umrlicu, grobno mesto, potresne pesme sa posvetom. Godinu dana kasnije njihovi stvarni i virtuelni prijatelji mogli su da vide i da je dobila spomenik.
– Otvaram Fejsbuk da vidim šta ima novo. Na početnoj strani mermer i slika pokojnice. Nisam mogla da verujem šta to moje oči vide. Gledam slike i čitam komentare, saučešća i reči utehe. Bila sam šokirana – kaže njihova rođaka Milijana Teodosić.
I umrlica i spomenik dobili su mnogo lajkova starijih, mlađih, rodbine, prijatelja, komšiluka. Ne i od rođake Milijane.
– Zar su ovakve stvari za lajkovanje i komentarisanje? Svoju bol ne treba javno da iznose na društvenim mrežama, već da to podele sa svojim najbližim i u krugu porodice. Verovatno misle da sve što im se desi u životu, bilo da je to lepo ili tužno, treba objaviti javno, da svi znaju – kaže Milijana za medije.
Među korisnicima društvenih mreža koje su srpski mediji kontaktirali ima onih kojima ne smeta kada neko obavesti prijatelje da mu je preminuo član porodice. Na takve objave ponekad stave tužić, nesrećni emotikon, izjave saučešća u komentaru ili se informišu o sahrani.
Međutim, gotovo svi anketirani užasavaju se čitulja, video-snimaka, učestalog žaljenja za pokojnikom, pesama sa posvetom, potresnih statusa. Gde je granica?
– Granica je, kao i uvek, pitanje mere, ukusa, vaspitanja, tradicije, umerenosti, odmerenosti i potrebe da održite i zaštite svoju ličnu i privatnu sferu od upliva drugih. Potpuno je različito da li delite informaciju o nečijem odlasku ili žalite javno, uz svedoke i publiku – kaže za medije psiholog Radmila Vulić-Bojović.
Ono što najviše zbunjuje jeste kako neko usred najveće tuge zbog smrti voljene osobe razmišlja o društvenim mrežama?
– Čini se da danas, ako nisi nešto podelio, to kao da se nije ni desilo. Kao da ništa nije normalnije i primerenije nego da, kada već živiš na Fejsbuku, i vest o smrti nekog tebi dragog podeliš sa prijateljima tako što ćeš napisati status. Sa druge strane, problem nastaje kada ono što lično smatramo uobičajenim, poželjnim, normalnim projektujemo na druge ljude i ljutimo se na njih što se ponašaju drugačije nego što bismo mi to činili. Različiti ljudi žale i tuguju na različite načine – ističe za medije Radmila Vulić Bojović za medije.
Pokolj uživo
Servisi Fejsbuka postali su ozloglašeni posle nekoliko tragedija u kojima su zločinci snimali svoja nedela i uživo prenosili preko platforme lajv, direktnog emitovanja videa na Fejbuku. Najpoznatiji i verovatno najgori primer je masakr u Krajstčerču na Novom Zelandu polovinom marta. Ekstremista Brenton Tarant je uživo prenosio dolazak ispred dve džamije u ovom mestu, upade u njih i pucanje na nevine ljude tokom molitve. U masakru je ubijena 51 osoba, a ranjeno više 40 vernika. Fejsbuk je relativno brzo reagovao i skinuo snimak sa ove platforme. Nakon tragedije u Krajstčerču i velikog negodovanja u javnosti širom sveta, Fejbuk je objavio da ograničava upotrebu platforme lajv, te da će se više skoncentrisati da se ova platforma, koju korisnici upotrebljavaju da bi prenosili svakodnevne događaje iz života, ne zloupotrebljava.
