Tako su familje Gligić, Vujić i Šmitran, svi sa područja kantona Argau, zimnicu spremili u bašti Dragice i Vlade Gligića u Biru.
Šef "radne jedinice" bio je Veljko Vujić, za koga inače kažu da zna dosta ali ne voli baš mnogo da radi, pa je ovoga puta sa strane davao uputstva o tome šta i koliko se stavlja da bi turšija bila kako valja.
’’Da smo ga u svemu poslušali, kod svakog obroka bi nam doktori dolazili za trpezu’’, našalio se Radovan Šmitran.
Najteži posao pripao je, po običaju, ženama. Lela, Mirjana i Dragica su odlučile da pripreme ajvar, ali su se tek u neko doba setile da ih niko nije naučio kako da ispeku papriku i spremaju taj "srpski kavijar", kako ga poetično naziva pisac Momo Kapor.
Naime, kada su one pre tri decenije odlazile iz rodnog sela u Potkozariju, tamo se slabo marilo za taj srpski specijalitet.
’’Sestre moje drage, nije sramota pozvati u goste neku od naših koleginica iz južne Srbije ili Semberije da nam pokažu’’, predložila je Mirjana Vujić.
Tako im je u pomoć priskočila familija Đorić, Rajka i Mišo, rodom su iz Semberije, pa je sa njima sve oko ajvara bilo lakše.
Bilo je smeha, a Mišo je priznao kako je sa svojim rođacima pre 35 godina odlazeći kao prodavac na pijacu u Bijeljini, "pelcovao" paprike špricom kojim je ubrizgavao vodu u njih kako bi bile teže.
Vlado Gligić je kupio kupus sa našim semenom koji uzgaja Švajcarac u Volenu, ali Veljko i Radovan, nakon degustacije, zaključiše da ipak nije kao onaj u matici, jer nije "pečen" na srpskom suncu i nema "ukus juga".
