Bez jedinstva u Crkvi, među arhijerejima, sveštenstvom i narodom, neće biti jedinstva ni van Crkve, a to je siguran put u ambis. Ovo poručuje episkop bihaćko-petrovački i rmanjski Sergije (Karanović).
U ekskluzivnom intervjuu za “Vesti”, ovaj arhijerej priča o teškom položaju Srba u Federalnom delu BiH, ali i odgovara na optužbe o tome da je “Vučićev vladika” podatkom da Srbija pre Vučića nije “ni čula ni znala za vapaje” sunarodnika iz ovog dela Bosne.
Briga o narodu
Ključna reč upravo završenog prolećnog Sabora SPC bila je jedinstvo. Zašto je to bila najvažnija poruka i novog patrijarha, Porfirija, ali i svih arhijereja?
– Jedinstvo nam nije potrebno samo danas, jedinstvo nam treba sutra i prekosutra, narednih godina i decenija, da bismo u budućnosti koračali sigurnije, svesni sebe i svoje istorijske uloge. Kada god nismo bili jedinstveni u prošlosti, plaćali smo preskupu cenu. To je zakon prirode, jer opstaju grupe koje se drže zajedno. Naravno, patrijarh Porfirije je mislio na nacionalno, a naročito na duhovno jedinstvo, koje je preduslov ne samo opstanka već i napretka, kako naroda tako i Crkve njegove. Jedinstvo Crkve i jedinstvo u Crkvi je neophodno kako bismo sačuvali sebe, svoj duhovni identitet, svoju nacionalnu samobitnost, kao i sve ono drugo što nas čini pravoslavnim Srbima. Još pamtimo vreme kada nije bilo sloge, što je za posledicu imalo fragmentiranje našeg bića, a upravo je to ono što nam žele oni koji nas ne vole. U tom kontekstu treba shvatiti reči Njegove svetosti, kao molbu, ali i kao vapaj, da nam se ne bi ponovile greške iz prošlosti.
Prošle godine ste uputili otvoreno pismo u kome ste ukazali na težak položaj Srba u Vašoj eparhiji. Kako Srbi trenutno žive u ovom delu BiH?
– Ja sam duhovni pastir, a moja uloga je da opominjem, hrabrim, podstičem, nadzirem, pa i da, u ime svih, uputim vapaj kada je to potrebno. Od toga nisam bežao i nisam se skrivao iza narodnih leđa kada mu je činjena nepravda. Zbog tog naroda sam se obraćao i opet ću, kada to zatraže prilike i neprilike. Ovdašnji Srbi žive teško, uglavnom u ruralnim sredinama i manjim gradskim centrima, daleko od bogatstva i luksuza. To je, čini mi se, naša prednost, jer smo u doticaju sa prirodom, zavičajem i precima.
Hvala predsedniku Vučiću
Koji su to gorući problem sa kojima se narod svakodnevno suočava i gde je najteže?
– Mladih ljudi je sve manje. Oni u potrazi za boljim životom odlaze u veće gradske centre i u inostranstvo, a na ognjištima ostaju njihovi dedovi i bake, da bar na kratko sačuvaju imanja, uspomene, korene… Međutim, vreme čini svoje. U sela se više ne ulaže, pa putevi propadaju, njive i livade obrastaju u korov, a zaključane kuće propadaju. Hramovi, koje smo obnovili, još se drže, sabiraju nas bar tokom letnjih meseci, kada pečalbari dođu u zavičaj tokom godišnjeg odmora. Strahujem da će i taj trend polako jenjavati, jer nove sredine naprosto gutaju identitet mladih ljudi, tako da zavičaj postaje sve manje bitan, a sve ili gotovo sve podređuje se konformizmu. To je preskupa cena globalizacije. Ipak, dužni smo sačuvati svako naše selo, svaki naš hram, svaki grob, pa sa tim ne sme biti kompromisa. Koreni, zavičaj i svetinje su deo nas samih, pa ako to izgubimo uzalud smo se rodili. To je zadatak svih, to je, tačnije rečeno, bitka svih nas. Zbog toga nećemo i ne smemo odstupiti čak ni onda kada se sve čini bezuspešno i besmisleno.
Ipak, bilo je i negativnih reakcija na to Vaše pismo. Mnogi su ga ocenili kao otvorenu podršku predsedniku Srbije. Šta ti Vaši kritičari ne shvataju ili ne vide?
– Nikada ne možete učiniti bilo šta, a da se to svima dopadne. Moja želja nije da se dodvoravam bilo kome, već da govorim istinu, po svaku cenu. Pohvalio sam angažman predsednika Srbije, koji je za vrlo kratko vreme učinio mnogo za ovaj kraj. To jeste, još malo i nedovoljno, ali uliva nadu ovdašnjem stanovništvu da ih se konačno neko setio. I to ne bilo ko, već predsednik Srbije. To je za svaku pohvalu. Što je još važnije, Vlada Srbije i predsednik Srbije nisu uručili jednokratnu pomoć ovdašnjim opštinama (Grahovu, Drvaru, Glamoču i Petrovcu), već su to počeli da čine kontinuirano, što nas dodatno ohrabruje. Onima koje do sada gotovo niko nije pomagao znaju da cene bratsku pomoć i podršku, jer i mi ovde smo Srbi, koji smo ostali da Krajinu sačuvamo od zaborava, od propadanja, od nestanka. Srbija do dolaska predsednika Vučića nije ni znala da postojimo, ali to nije samo pohvala za sadašnjeg predsednika, već je sramota onih koji su, upravljajući Srbijom, tada mislili da su predsednici Srbije, ali i svih Srba, a nisu znali za naše potrebe, nisu čuli naše vapaje i nije ih zanimala naša sudba. Hvala Bogu, danas je drugačije, bolje, sa mnogo više nade i vere u neku bolju i pravedniju budućnost.
Nema radosti bez zavičaja
Vladika ste eparhije u kojoj su mnogi žitelji u dijaspori. Dolaze li na svoja ognjišta, šta je ono što ih najviše tišti, a šta najviše raduje?
– Mnoštvo je onih koji su otišli u svet, ali je malo onih koji se vraćaju. Sada odlaze kompletne familije i to nas plaši da ćemo trajno izgubiti one koji su nam najpotrebniji. Malo toga možemo učiniti da to sprečimo. Ostaje nam da ih, koliko je to moguće, vežemo za zavičaj, za hramove, za ognjišta i groblja. To je jedan od aspekata naše misije ovde u Krajini. Tokom letnjih meseci mnogi od njih se vraćaju u zavičaj, bar na kratko, ali vođeni svojim životom i obavezama, oni odlaze, ostavljajući nas same do idućeg leta. Sve dok je tako imamo bar zrno nade da nas neće zaboraviti, ali ni sami sebe, jer čovek bez korena nije ništa do samo statistička cifra. Zato je neopisivo važno da svaki naš čovek u dijaspori sačuva sebe tako što će u sebi sačuvati svoj zavičaj i svoje pretke. Njih raduje da vide život, kakav-takav, u sredinama iz kojih su otišli, a posebno ih vesele susreti sa dragim licima, rođacima i prijateljima, a tišti ih što život nije onakav kakav bi trebao da bude. Ipak, dok je Crkve Hristove i pravoslavnih hramova u Krajini oni će uvek i zauvek imati gde i kome da dođu.
Vlada Srbije je nedavno izdvojila sredstva za pomoć nekoliko eparhija, između ostalog i Vaše. Koliko je ta pomoć značajna?
– Vlada Srbije pomaže našu Eparhiju bihaćko-petrovačku i rmanjsku, jer je područje ove Eparhije gotovo u potpunosti ispražnjeno ratom, tako da je svaka pomoć od neprocenjivog značaja. Preostalo stanovništvo je voljno da pomaže svoju Eparhiju, ali usled siromaštva to nije u mogućnosti, pa to, umesto vernog naroda, čine institucije. Blagodarni smo Vladi Srbije na pomoći koju nam pruža, a naročito zbog toga što nam je ta pomoć neophodna kako bismo i dalje nesmetano ispunjavali svoju jevanđelsku misiju. Potreba je mnogo, u svakom manastiru i u svakoj parohiji, tako da nije potrebno razmišljati gde ćemo uložiti novac koji smo dobili. U siromašnoj kući, čak i pre nego što stigne pomoć, zna se u šta je najpotrebnije ulagati. Mi se siromaštvom ne hvalimo niti se zbog njega žalimo, ali smo svesni ko smo, gde smo i, što je najbitnije, od koga smo, pa svaki dar domaćinski primamo, znajući da time nećemo izneveriti one koji nam pomažu. To znaju i oni, pa se naša saradnja sa svakim dobronamernim čovekom ili institucijom ne prekida. Naprotiv.
Grčka nas neće izdati!
Grčki ste đak. Tamo ste završili studije. Kako gledate na mogućnost da ova država prizna Kosovo?
– Grci i Helenska Republika bili su uz nas kad nam je bilo najteže, ne samo tokom Velikog Rata, već i tokom protekle tri decenije, kada smo bili izloženi nepravdi zapadnog sveta, koji nas je optuživao za sva zla pod kapom nebeskom. Grčka nas je tada, iako članica Evropske unije i NATO, nesebično podržavala, rizikujući da ugrozi sopstveni status. Čini mi se da im nismo dovoljno zahvalni, a dužni smo taj dug odužiti koliko god budemo mogli, a priču o grčkoj ljubavi preneti na buduće naraštaje. Zbog toga ne verujem u grčko priznanje nelegalne nezavisnosti Kosova i Metohije, iako je žrvanj svetske politike okrutan, nemilosrdan i nepravičan. Verujem da se na Grčku vrši strahovit pritisak zapadnih centara moći, ali isto tako verujem da će naša jednoverna braća smoći snage da ne pokleknu pod tim pritiskom.
Rat je surova priča
Svojim očima ste gledali rat i to još dok ste bili učenik Bogoslovije u manastiru Krka. Kako pamtite taj period?
– Rastući i stasavajući u Bogosloviji Sveta tri Jerarha u manastiru Krka slušao sam ratne priče, gledao one koji su želeli samo jedno – da sačuvaju sebe i svoja ognjišta, da budu ono što jesu i da ih niko zbog toga ne progoni. Nažalost, prognane su hiljade i hiljade naših sunarodnika. Jedan broj ih se vratio, ali veći deo njih je ostao u Srbiji, Republici Srpskoj i u inostranstvu. Rat je surova priča sa mnogo stradalih, a ratni ožiljci i dalje su vidljivi oko nas, ali i u nama. To nas obavezuje da činimo sve da rata nikad i nigde više ne bude, a naročito ne među onima koji u istog Boga veruju i istim jezikom govore. Zato je sećanje na rat poziv na mir među ljudima, a mira među ljudima neće biti dok god nemir nosimo u sebi. Zato je istinski povratak Bogu povratak u oazu mira koji nadilazi nemir ovoga sveta.
Neprocenjivo iskustvo iz Nemačke
U više navrata ste živeli u Nemačkoj, na kraju i kao episkop srednjoevropski. Kako pamtite taj period?
– Svaki period u životu čoveka ostavlja svoj trag, koji čoveka ili gradi ili razgrađuje. Moja iskustva boravka u Nemačkoj neprocenjivo su me obogatila, jer sam stekao brojna i neraskidiva prijateljstva, ali i sagledao dobre i loše strane života u tuđini, ali sam i spoznao tajnu uspeha nemačke nacije, koja, podređujući se radu, redu i poretku, i sama predstavlja okosnicu Evrope kakvu je poznajemo. Zato je važno prihvatiti i usvojiti dobre strane nemačkog društva, a s druge strane ostati svoj. To je zadatak svih onih koji su rasejani širom dijaspore, ali i veliko iskušenje, naročito za one najmlađe koji će prihvatiti inostranstvo kao svoju rodnu grudu.
Briga za dušu svakog vojnika
Skoro četiri godine obavljate i dužnost episkopa vojnog pri Oružanim snagama BiH. Kako ste zadovoljni odnosom prema SPC i koliko je pravoslavnih vojnih sveštenika?
– To je nekada bila tradicija u vojsci pre Drugog svetskog rata, pa je pola veka nije bilo, da bi ponovo bila nastavljena. Danas je to regulisano Zakonom, ali i podzakonskim aktima koji nam ostavljaju dovoljno prostora da se posvetimo brizi za dušu svakog pravoslavnog vojnika, podoficira i oficira. Postoje pravoslavni hramovi i drugi bogoslužbeni objekti u kasarnama širom BiH. Tokom svih praznika vrše se redovna bogosluženja, a naročito je radosno tokom božićnih i vaskršnjih praznika, kada se okupljamo, deleći radost jedni sa drugima. Upravo to zajedništvo potrebno je u vojsci.
Koliko je ta služba za sveštenike SPC teška s obzirom na blisku prošlost koja se, čini se, veoma teško zaboravlja?
– Vojni sveštenici su iskusni duhovnici, istinski pastiri, pa mi je, kao episkopu vojnom, dosta lakše da obavljam službu koja mi je poverena. Svi mi veoma dobro znamo šta je bilo u nedavnoj prošlosti, pa zato svemu pristupamo na “golubijim nogama”, da radimo i uradimo ono što se od nas očekuje, a da pritom nikoga ne povredimo na bilo koji način. Mislim da u tome uspevamo, zbog čega veliku zahvalnost dugujem vojnim sveštenicima.
Da li ste zadovoljni odzivom pravoslavnih vernika pri Oružanim snagama?
– Tradicija se poštuje, do vere se drži. Naravno, sve može biti bolje, ali i ovim smo zadovoljni, jer smo svesni okolnosti u kojima živimo, kao i poluvekovnog ateizma u kojem smo živeli. Naši hrabri vojnici, podoficiri i oficiri na svaki način baštine tradiciju Vojske Republike Srpske, koja je, s verom u Boga, stvorila i sačuvala Republiku Srpsku.
Svedočimo veru, jezik i ime
Koliko je Srba u Vašoj eparhiji?
– Srba je na području Eparhije bihaćko-petrovačke i rmanjske neuporedivo manje u odnosu na period pre početka poslednjeg rata. Naročito je taj broj manji u odnosu na period pre Drugog svetskog rata, tokom kojeg smo doživeli biblijsko stradanje, ali to je naš usud. Od neumitne stvarnosti ne možemo pobeći, niti je možemo na bilo koji način ignorisati. Ima nas koliko nas ima, dovoljno da nas bude, da jesmo ono što jesmo, da svedočimo svoju veru, jezik i ime. To je naša misija u istoriji i na tom polju ne smemo obrukati svoje pretke. Zato smo istrajni u svakom naporu da nas bude više, da živimo bolje negoli danas, u miru sa sobom i sa drugima.
Migrantska kriza – nepoznati ciljevi
Pretpostavljamo da je situacija još teža usred migrantske krize i činjenice da je jedan od najvećih centara upravo u Bihaću?
– Migrantska kriza, kako se ovaj problem sada popularno naziva, dodatno je pogoršala i onako teško stanje. Toj krizi se ne nazire kraj, a čini se da je ovaj problem generisan iz nekih centara moći koji ne žele dobro ovoj zemlji i njenim narodima. Naravno, saosećamo sa migrantima i njihovom mukom, ali ne možemo shvatiti ni svrhu ni smisao ove krize, čiji je krajnji cilj nama još uvek nepoznat. U većim gradskim centrima, kao što je Bihać, migranti prave velike probleme, zadajući muku većinskom bošnjačkom stanovništvu, koje ne oseća slobodu u svojim domovima i na svojim ulicama kao pre. Ljudi se iz straha zatvaraju i zaključavaju, što omeđava njihov osećaj slobode. Očigledno se zloupotrebljava nečija muka kako bi se postigli nepoznati ciljevi, ali preko naših nejakih pleća. Naravno, nije nam to strano, ali kao što smo izdržali razna iskušenja u prošlosti, izdržaćemo i ovo.
