Njen pisac, naš sagovornik Nebojša Solunac, bivši američki vojni pilot, Amerikanac po rođenju, Srbin po srcu i duši, od onih je ljudi koji svojim stavom, životom i načinom razmišljanja inspirišu druge oko sebe i pokušavaju da im ukažu na koji način i zbog čega vredi živeti ovaj život, ma kako on težak i nepravedan bio.
A osetio je to dobro kada je, kao američki vojni pilot odbio da učestvuje u pripremama za bombardovanje Srbije i kada se u njegovom životu mnogo šta izmenilo.
|
Očev "Američki san" – Moj otac je pobegao iz Jugoslavije 1. maja 1957. godine. Osim što je bio invalid, a kao takvom na selu mu se nikakva budućnost nije otvarala, bio je i iz porodice u kojoj se poštovala crkva i vera. A pritisci sa svih strana da postane komunista su učestali i on je odlučio da ode. Sanjao je Ameriku, ali je prvo proveo četiri godine po logorima u Italiji, dok se nije dočepao Amerike. Majka je bila siroče, 1964. godine u pratnji moga dede (kako bi sve bilo korektno) došla je do Pariza, moj otac je iz Amerike stigao u Francusku, i zajedno se vratili u njegov "američki san". Sestra mi se rodila u Kaliforniji. Danas brinem za nju i svoju majku. |
– Rođen sam u Nju Džersiju, u Americi. Odrastao sam u porodici u kojoj su se negovali ljubav, toplina, ponos – počinje svoju životnu priču Nebojša Solunac.
– Moj otac, poreklom iz Lapova, bio je invalid, desna strana tela mu je bila oduzeta, ali koliko je fizički bio nesposoban, toliko je mentalno bio jak, radoznao, stabilan. Sestra mi je gluvonema, pa sam iz porodice poneo saosećanje i razumevanje za drugačije, za one koji imaju specijalne potrebe. Otac me je terao da pišem dnevnik na srpskom, na ćirilici, tako da nisam zaboravio svoj maternji jezik, čitam ga i pišem.
– Nije moj otac imao puno škole, samo četiri razreda osnovne, majka osmogodišnju. Bio je varilac, posle je sklapao delove na elektronskim mikroskopima – nastavlja Nebojša.
– Nije mogao da me pošalje na dobre i skupe škole, ali je mogao da me pošalje na vazduhoplovnu akademiju – dobra škola, a plaća je država, pa zašto da ne. Naravno, ja sam bio opčinjen avionima odmalena. Obožavao sam ih i nekako je bilo i prirodno da jednog dana budem pilot. Bilo je tu još nešto. Moj otac je mislio da je vojna škola najbolja da se muško dete izvede na put. Verovao je u disciplinu, u rad. Imao sam ja, kao i svi srednjoškolci, svojih buba, pa je kao najbolje rešenje otac video vojnu službu. Te 1984, kada sam konkurisao za američku vojnu vazduhoplovnu akademiju u Koloradu, prijavilo se 85.000 kandidata. Primili su nas 1.500. Od tog broja, 1.000 nas je završilo, 750 otišlo na pilotsku obuku, a 600 nas smo izašli kao vojni piloti.
|
Nije kao u "Top ganu"
– Nije život vojnog pilota u Americi, moćnoj sili, "Top gan" i Tom Kruz. Plate su u nekoj srednjoj kategoriji. Vojni piloti vode jednostavan život sa svakodnevnim problemima i obavezama kao i svi drugi. Izuzetno su motivisani, angažovani i energični na svom poslu. Ne petljaju se u politiku, samo izvršavaju naređenja. Bio je je to za mene blagosloven život koji nisam mislio da ću ikad imati. Nije mi bilo lako na vazduhoplovnoj akademiji, ali sam je završio. Ali tek posle završetka studija sam, zapravo, počeo da učim, da čitam knjige, da promišljam. U kući nisam imao koga da sledim, da mi u tome bude primer, jer moji roditelji nisu bili ljudi od knjige, niti od škole.
|
Imali ste hrabrosti da se prijavite, a znali ste kolika je konkurencija?
– To je isto kao kad bih ja bio gladan, a vi me pitate: ‘Čoveče, kako možeš da uzmeš da jedeš?’ Uostalom, zovem se Nebojša (smeh). Nikada se nisam odrekao ničega zato što je postojala šansa za neuspeh. Ako pogledamo moj život, više sam u njemu doživeo neuspeha nego uspeha, ali sam naučio vrlo rano da čovek koji se preda nikad ne dostigne svoj potencijal… Kada sam završio akademiju u koju sam ušao "na lepe oči" (smeh), u Arizoni sam počeo da radim kao vojni pilot i prešao sam put od tankera do borbenih aviona.
A onda se, preko noći, sve iz temelja izmenilo.
– Došla je 1999. godina i jednoga dana moj komandant nas zovne i kaže: "Naređeno nam je da odletimo za Aviano, odatle ćemo za Napulj, pa za Tiranu i na kraju, u Prištinu". Bio sam taj bez koga drugi ne bi mogli da poleću da bombarduju Srbiju. Otišao sam svom komandantu i rekao: "Ja sam vojnik, poštujem zakletvu i naređenja, ali sam i Srbin i nemojte, molim vas, da me šaljete tamo". Nije mi naredio da idem, ali me poslao psihijatru, doktoru, advokatu i popu. Jer, odjednom, mašina se pokvarila, ne radi kako treba da radi.
|
Među mladim liderima
Nebojšu Solunca smo sreli na Internacionalnoj konferenciji mladih lidera koja je održana u Torontu proteklog vikenda. Govorio je mladim ljudima o tome šta to znači biti lider. |
Usledile su dve i po godine hoda po mukama.
– Jednom sedmično bi me komandant zvao na raport i pitao da li mislim da se ubijem. Odgovarao bih mu: "Ne, ne pada mi to na pamet". Nisam sam hteo da odem, jer bi mi tada stavili u rekord jako negativne podatke i to bi uništilo moju budućnost. Oni su podmuklo postupili, shvatili su svu ozbiljnost tog momenta, ja nisam na početku. Bio sam iskren, a oni su shvatali legalne komplikacije: konflikt vojnog lica sa naredbom (to jest njenim neizvršavanjem). Naredba da se ide u Aviano, odakle su tekle operacije za bombardovanje Srbije, bila je u konfliktu sa mojim hrišćanskim uverenjima. Moj komandant nije shvatio da me tera u rat protiv mojih, dakle protiv mene samog.
Osećao sam da meni ništa ne fali, da nisam oštećena, pokvarena mašina, i molio sam da ne dozvole tu nepravdu. Nisu razumeli, nisu hteli. Nakon dve i po godine na sudu sam odbranio svoju čast, rekord mi je ostao čist, ali sam se toliko istrošio da sam otišao posle svega. Nije to, međutim, bitno. Uspeo sam da budem pilot u NASA, odnosno počeo sam da radim kao instruktor pilotima i astronautima.
To što je uradio bilo je iz ličnih, moralnih i verskih razloga, ističe Solunac:
– Ćutao sam o tome 11 godina. Ja nisam nikakav heroj, ne želim da budem gledan kroz tu prizmu, moja je poruka mnogo dublja. O svom iskustvu napisao sam i knjigu. Izdaću je, najverovatnije, na leto. Izaći će na tri jezika. Misli sam zapisivao kako su mi dolazile na pamet. Zapišem nešto na engleskom, pa prevedem na srpski i ruski, ili zapišem na srpskom, pa prevedem na ostala dva, a tako je bilo i sa ruskim. Počeo sam je kao ličnu ispovest, na kraju je postala roman, mislim. Još nema naziva, razmišljam o njemu. To je moj "labour of love", rodila se iz ljubavi i moje muke…
