Sa bivšim komšijama Bošnjacima nemam nikakvih problema, uvažavamo se kao i pre rata. I danas se čujemo i viđamo. Problem je na nivou Federacije BiH koja izgleda ne želi da se Srbi vrate i čini sve kako bi zastrašila i proterala i one najupornije. Eto, neka me sada gone zbog ove moje izjave, ali je tako. Ovim rečima počinje razgovor Goran Rosić (62) koji sa suprugom i decom od 1989. živi i radi u Kanadi.
On je pre pet godina saznao da vlasnica kuće u centru Jajca u kojoj je rođen više nije njegova majka Dobrila već jedna bošnjačka porodica. Ubrzo je saznao i da je lokalni sud kuću i zvanično prepisao na tu porodicu.
Nije znao za suđenje
Parnica je trajala od 2002. do 2003, a njegovoj majci je “zbog nepoznate adrese” bio dodeljen advokat po službenoj dužnosti. I sve bi bilo u redu da Rosićeva majka u trenutku suđenja i donošenja presude nije bila mrtva već 12 godina!
– To roman može da se napiše – smeje se, a plakao bi Goran Rosić dok iz ovećeg kofera vadi na hiljade papira vezano za ovaj slučaj.
Počeo je da ih prikuplja od 2019. kada je saznao, ne samo da su izgubili sudski spor za koji nisu ni znali da se vodi, već i da su izbrisani iz zemljišnih knjiga.
– Te godine sam otišao u Jajce kako bih obišao grad gde sam rođen i odrastao i dom gde sam živeo. S obe strane su živeli naši prijatelji Bošnjaci, a vidim porušene im kuće. Pitam dvojicu starijih ljudi da li ih znaju, voleo bih da ih vidim, a oni, kada sam rekao čiji sam, izvadiše tri konvertibilne marke i stavljaju mi u ruke. Izvadim iz novčanika deset i vratim, a oni se izvinjavaju: “Mislili smo da nemaš, a toliko ti treba za katastar. Hitno idi, oteli su ti kuću”. Imao sam šta da vidim – priča Rosić.
Od tada pokušava da raspetlja kako je ostao bez kuće. Kada je većinu kockica složio, pre dve godine je “presavio tabak” i podneo tužbu da mu se imovina vrati.
– Advokat kaže da ću sigurno dobiti taj proces, ali da će dugo trajati. Nema problema, strpljiv sam čovek – kaže.
Sve počelo 1981.
Objašnjava da je sve počelo 1981. kada je jedan od imućnijih Bošnjaka tog kraja ponudio njegovim roditeljima da kupi kuću.
– Oni su na kraju pristali, ali je taj čovek ubrzo odustao. Otišli su kod advokata gde je sačinjena službena beleška u kojoj se nedvosmisleno konstatuje da je ugovor poništen i da je kapara uredno vraćena. U međuvremenu su preminuli i taj Bošnjak i moja majka. Onda, 2002. njegova deca pokreću sudski postupak u kome traže da budu upisani kao vlasnici kuće i tuže moju majku. Sud konstatuje da je “tužena na nepoznatoj adresi” i dodeljuje advokata po službenoj dužnosti. U tom trenutku moja majka je već 12 godina mrtva. Da su otišli u policiju saznali bi da se ona 1981. uredno odjavila i prijavila da živi u Beogradu – priča Rosić.
Dodaje da to nije i jedini apsurd. Tvrdi da je sud u Jajcu prihvatio činjenicu da bošnjačka nema kupoprodajni ugovor jer ga je “izgubila”.
– A zatim se pojavljuje dokument u kome stoji da su kuću kupili 1981, a ugovor sa mojom majkom napravili 1987. godine. Pa zar nije logično da su moje roditelje tužili još tada? Zašto bi sa tužbom čekali 22 godine? Ma, to je za roman – odmahuje rukom Rosić.
Sprečavaju povratak Srba
Dodaje da ne zna da li da plače ili da se smeje, jer ljudi koji su sada u kući tvrde da su u njoj živeli od 1981.
– Tada je u njoj boravio naš tadašnji podstanar. Valjda bi primetio da je u kući bio još neko.
Rosić je uveren da iza svega stoji namera vlasti u Federaciji BiH da spreče povratak Srba.
– Pre rata je u Jajcu bilo oko 20.000 Srba. U ondašnjoj SFRJ Jajce je sa 37 procenata važilo za sredinu sa najviše mešovitih brakova. Nije gledalo da li si musliman, pravoslavac ili katolik… Prema poslednjim podacima u Jajcu je tek oko 500 Srba. Moja deda je pre Drugog svetskog rata bio predsednik suda, zatim načelnik sreza. Komunisti su mu sve posle rata oduzeli, a otimanjem naše kuće moja porodica bi faktički nestala iz ovog dela BiH – kaže Rosić.
Ne plašim se
Na pitanje da li će da odustane od svega, Goran odmahuje rukom.
– Nema šanse da odustanem. Kako da odustanem? Tamo sam rođen i proveo detinjstvo. Imao sam nameru da se vratim u Jajce posle penzije. Nisam bio u ratu, nisam pucao na bilo koga. Nemam razloga da se plašim bilo čega.
Pisao svima, svi ćute
Rosić kaže da je pisao svim međunarodnim i domaćim institucijama u BiH i Srbiji.
– Pisao sam i SIPI jer je ovo otvoreno otimanje imovine Srba i zastrašivanje, pa raznim sudovima i tužilaštvima, državnim zvaničnicima. Iz Predsedništva Srbije su mi odgovorili da oni nisu nadležni za pitanja u BiH, a u kabinetu Milorada Dodika da Republika Srpska nema nikakve ingerencije u Federaciji BiH, a u federalnom tužilaštvu da proces u kome mi je oteta kuća u formalnom smislu nema nedostataka.
Zahvalan Brtanu
– Moj otac je iz Jajca otišao 1981. Iz Beograda se uputio autobusom, rat još nije počeo u Bosni. Međutim, na ulasku u Jajce autobus je presrela paravojna jedinica Hrvata i ubila trojicu rezervista. Mog oca su hteli da zakolju, ali ga je spasao neki Brtan. Voleo bih da ga upoznam, da mu zahvalim.
Slao lekove
Rosić kaže da je sa svojim bivšim komšijama ostao u dobrim odnosima i da to čak ni rat nije mogao da poremeti.
– Tokom celog rata sam slao koliko sam mogao lekove i potrepštine za bivše komšije. Nikada nisam gledao ko je koje nacionalnosti, jer čovek je čovek. Tako sam naučen da posmatram ljude.
