Otrov u nasleđe potomcima

Šezdesetdvogodišnji Tomislav – Tomo Manojlović iz golijskog sela Donje Čarađe, danas odlazi u Spuški zatvor da izdrži šestodnevnu robiju na koju je, kao i još dvadeset i četvoro Golijana, osuđen zbog protesta i ometanja pripadnika Ministarstva odbrane i policije da u mestu Latično na granici Pive i Golije, uništavaju viškove raketa, bombi i drugog oružja.

Kao okupatori
– Dvojica meštana su, po prilici, platili globu, a mi ostali moramo u zatvor. Ja lično – a mislim da je tako i sa većinom ostalih – mogao bih vala skupiti toliko, i neki prijatelji su nudili da pomognu, ali neću, neću da platim i priznam da sam kriv. Vlast se busa u prsa sa ekološkom državom, i u Ustavu su to zapisali, a ovamo na najstrašniji način truju svoj narod sa posledicama koje niko ne može da predvidi i koje će ispaštati generacije i generacije posle nas.

Mislim da ne postoji nigde na svetu da čovek brani svoju državu, da štiti sebe i svoje imanje i ognjište i da zbog toga mora u zatvor. To su radili samo okupatori.
Kako živim sam, bio sam zaumio da zaokupim pet krava s teladima, osam koza i osmoro jaradi – ne brojim kokoške, kučad i mačke – i da sve doteram i ostavim pred kapijom u Spužu pa neka o njima misle oni koji su me zajmili u zatvor. Ipak sam odustao, ako se mučim ja, ne mora i moj mali, sve ću pustiti i ostaviti na livadi pa neka se goste vuci, jer nemam nikoga ko bi priskočio i pripazio mi stoku dok se vratim.
A najverovatnije je da ću se vratiti na golu dolinu kao i pre petnaest godina kad sam, opet ne svojom krivicom, ostao bez posla. Sad eto hoće po svaku cenu i od mene da naprave socijalni slučaj kao da je malo nevoljnika koji žive i skapavaju po ulicama pored te čemerne državne milostinje.

Jezera gde ih nije bilo
Među nama je na protestu bilo i žena – eto Savke Manojlović, majke petoro dece, već u zatvoru, mislim da će u ova dva dana izaći, a sin joj, student, ide sutra sa mnom u zatvor. A moj rođak Dragutin Manojlović, jedan uzorni domaćin i jedan od najvećih stočara u Crnoj Gori – ima, mislim, više od 500 ovaca i koza u toru, da ne govorim o kravama, volovima, junadima i ostalome – već je izdržao kaznu. On je držao stoku upravo na prostoru Latičnog i morao je pobeći otuda, ali se od otrova ne može pobeći – posledice su stigle i ljudi su već imali ozbiljnih šteta i manjkova u stoci, da i ne govorim o tome što ni meso, ni mleko, ni drugi proizvodi sa ovih prostora više ne mogu da nose etiketu čiste, ekološke hrane.
Od eksplozija su, inače, izreda popucali zidovi na kućama i drugim objektima u Čarađu, u Kazancima i u Goliji uopšte, a čujem da je slično i u Pivi. A do kakvih je podzemnih poremećaja došlo videlo se odmah pošto su neki izvori malaksali ili sasvim presušili, a naročito nekoliko meseci kasnije kad su počele kiše i pomute i kad su se pojavile vode i stvorila jezera gde ih nikad nije bilo. Čarađe je, recimo, više od mesec dana bilo podeljeno velikim gotovo osam kilometara dugim jezerom i na onu drugu stranu se preko Bobotovog groblja nije moglo preći nikako sem na čamcu.
Zamislite, poplave u Goliji! Čak je i čuvena Garevska pećina, ponor koji je povezan sa izvorom Pive, tada povratila vodu, što nikad niko nije zapamtio. Tada su ljudima počele da potanjaju njive i livade i otvaraju se ponori, u neke se kosa više ne unosi. Tu dole niže moje kuće – eto i sada stoji znak i upozorenje – na sred asfalta je izbio pravi mali gejzir.