Reč je bila o najvećem brodu u svetskoj istoriji ratne mornarice. Japanci su dobro pazili da ga ne izlažu riziku, jer je predstavljao simbol moći flote. Ipak, vic je stigao i do cara Hirohita, ali ga nije nasmejao. Odlučeno je da Jamato isplovi i Amerikanci su ga potopili u zalivu Lejte kod Filipina krajem 1944. godine.
Priča o bojnom brodu Jamato nekako mi se nametne uvek kada sednem u neku baštu u Zemunu ili prošetam malo, dok drugima padaju na pamet slična poređenja kada iznad zapuštenih, ali lepih dvospratnica nasleđenih još iz vremena Austrougarske ugledaju gromade belih solitera od 20 ili 25 spratova na kraju glavne ulice.
I početkom sedamdesetih nikome nije bilo jasno zašto su te odvratne megalomanske zgradurine sazidane u starom jezgru grada. Narod ih je tada nazvao Pet idiota, što je bila sarkastična parafraza na Šest kaplara, možda najstarije solitere u Novom Beogradu.
Međutim, u Jugoslaviji kao gotovo uređenoj zemlji vodilo se računa o urbanizmu, ili barem onoliko koliko se umelo i koliko je obrazovanih kadrova i kapaciteta bilo. Baš zato Šest kaplara, a koji su upola manji od Pet idiota, i drugi soliteri nisu zidani u jezgru Beograda nego na nasutim močvarama na kojima je nicao Novi Beograd po urbanističkim arhitektonskim pravilima preuzetim uglavnom iz Francuske.
Ako je neko još sklon da Novi Beograd u celini nazove socrealističkim predlažem mu da skokne u neki sovjetski grad. Vratiće se u Novi Beograd s osećajem da je u utopističkom Gradu sunca.
Uostalom, baš zato što se u ono vreme razmišljalo, Novi Beograd koji je decenijama važio za veliku spavaonicu počeo je napokon da pokazuje naznake svojih punih kapaciteta i da preuzima ulogu biznis centra od starog gradskog jezgra, a da je pameti veliki deo državne administracije pružio bi nam značajne uštede preseljenjem.
Međutim, administracija u Srbiji i Beogradu sklona je uglavnom samo da pametuje, pa šta bude. Otud se priča o Beogradu na vodi polako pretvara u horor o Beogradu iza nebodera. Mogu da se zaborave decenije ukazivanja da je prestonica otkinuta od reka saobraćajnicama i privrednim objektima, pa čak i višespratnicama. Umesto toga nove gradske vlasti u par sa Vladom Srbije namerile su da grad ozidaju "prepoznatljivim kulama".
Predsednik Skupštine Beograda Nikola Nikodijević, ne znam da vam kažem iz koje su ga turšije izvadili, čak se pohvalio kako su "ukidanjem studije koja ograničava visinu objekata otvorena vrata za atraktivnu gradnju."
Zanimljivo, ali baš u Novom Beogradu, kako tvrde zvaničnici, zainteresovala se ruska kompanija da zida "prepoznatljivu kulu". A to stoga što u Moskvi, na primer, nije ukinuta studija koja ograničava visinu objekata, već je izdignuta na nivo zakona, kako bi se sprečilo uništavanje grada kakvo je preduzeo bivši gradonačelnik Lužkov.
Naime, veliki gradovi čuvaju svoj imidž i kvalitet života, a žive i od turizma. Pa tako Prag zarađuje godišnje od turista dve milijarde evra više nego celo hrvatsko primorje. Beograd, istina, nije da se poredi sa Pragom ili Moskvom, ali se u njega dolazi zbog drugih prepoznatljivosti, a ne zbog kula kakve su impresionirale rodonačelnike te ideje kod nekog šeika.
Ako zanemarimo beskorisnu megalomansku ideju o podizanju sebi spomenika za života, kao što u Skoplju dižu spomenike kome se sete od Aleksandra Velikog i Filipa Makedonskog do Goce Delčeva, takav primitivizam ne bi trebalo da čudi.
Naime, iskazan je još dok su bili opštinari u Zemunu kada su varoš pretvorili u sveopšti buvljak, a dešavalo se i da bude prebijen kome zasmeta što su mu postavili kiosk ispred prozora. Taj buvljak naravno nije opstao, a čisto sumnjam da će i ova zamisao, jer ne vidim koje će kompanije da kupe kvadrate i usele se u nebodere tako lepo naslikane na kompjuteru. Možda im jedan i prođe, ali čisto sumnjam da je to dovoljno da opet izađu pred gladne i nezaposlene birače, a siguran sam tada već svesne da su prevareni.
