Poplave probudile solidarnost (1): Na vodi se poznaju junaci

Uništen dom: Kuća porodice Kovačević iz Topčić polja
 

Pored svega, gotovo mesec dana od početka tek se sagledavaju i sabiru posledice, računaju štete, a javnost i dalje šokiraju slike ljudi koji su izgubili sve, dirljivi prizori iz izbegličkih centara i apeli da im se pomogne. Ljudi se odazivaju masovno, pomažu nepoznatim stradalnicima, dobrovoljci nastavljaju da čiste lom i krš ostao nakon što se voda povukla.

I ako, kao što stara mudrost kaže, u svakom zlu ima i nešto dobro, onda će ova tragedija ostati upamćena po neviđenoj solidarnosti koja je izbrisala granice i bar zakratko potisnula nacionalne podele i stare mržnje.

Potvrdilo se u ovoj nesreći da je komšija bliži od najjrođenijih, nesebično se pomagalo najugroženijima, ne pitajući koje su vere i nacije. I činili su to oni mali ljudi, stvarni heroji ove kataklizme. U manje od mesec dana ispisali su veliko delo, koje će mnogo duže biti zahvalna tema za mnoge sociologe, politikologe, antropologe…

Ta ljudska drama i herojski odgovor na nju već je nametnuo jedno od pitanja koje će tek zaokupljati pažnju eksperata, a ono glasi: Ako smo se, ne tako davno, tako strastveno ubijali, šta se dogodilo u glavama ljudi da se sada tako strasno volimo?

No, kakav god odgovor bio, neće se moći prenebregnuti zaključak da je iskazana solidarnost u velikoj meri ublažila i zalečila ratne rane i proširila skučene horizonte ljudi zatvorenih u svoje nacionalne torove. Mnogima je otvorila oči, pokrenula ih na akciju, uputila na komšiju kome je nužna pomoć. Pogotovo je to došlo do punog izražaja u Bosni i Hercegovini, ali i u Srbiji i Hrvatskoj pamtiće takve primere.

 

I crkva i džamija

Poplave su ujedinile Hrvatsku u toj meri da niko nije pitao hoće li kruh postati hleb, mahune boranija, zejtin ulje. Niko nije pitao kome pomoć ide, odnosno da li će brašno, šećer i ulje koje su kupili završiti kod Hrvata, Srbina ili Bosanca. U jeku poplava župnik u slavonskom mestu Otok otvorio je tamošnju katoličku crkvicu i pozvao izbeglice muslimanske veroispovesti da se u njoj mole. Hrvatski specijalci u Obrenovcu, po pisanju medija, ostavili dubok trag kad su kroz mutnu i zagađenu vodu, rizikujući vlastite živote, krenuli po invalide, starce, decu…

Toliko je sve bilo upečatljivo da su mnogi, možda i previše optimistično, kao veliki glumac Rade Šerbedžija, zaključili da su poplave, uz svu nesreću, "odnele i krv i mržnju". Ljudi su, suočeni s katastrofom, odjednom spoznali da bujice ne odnose Srbe, Hrvate, Bošnjake, da su nacionalno neosetljive i da, baš zbog toga, zaslužuju istovetan odgovor. Uvideli su da smo u nesreći svi isti i zadivljujućom energijom masovno priskočili u pomoć: omladina, studenti, vatrogasci, piloti, rafteri, humanitarne organizacije. I sa gotovo jednakim entuzijazmom i požrtvovanošću i dalje pomažu.

Starije je sve to podsetilo na bivšu Jugu, na vreme kada solidarnost nije bila floskula, kad se u mnogo prilika pokazivala na delu, pa su, bar nakratko, i jugonostalgičari došli na svoje. No, poznati hrvatski književnik Miljenko Jergović podsetio ih je da "prirodno zlo u ljudima probudi sve najbolje, ali, nažalost, to kratko traje". Ipak, koliko god to upozorenje bilo blizu istine, pokazana solidarnost otvorila je vrata nade i optimizma da budućnost ovih prostora može biti i bolja, barem što se tiče iscrtanih granica u ljudskim glavama.

Ako ništa dugo, ti obični ljudi su svojim političarima pokazali kojim bi smerom trebali krenuti. I učinili su to na nedvosmislen način – iskorakom iz, do juče, dominantnog etniciteta.

I to usprkos političarima, koji su se i u ovoj nesreći, u BiH se to najbolje videlo, iscrpljivali u dokazivanju da nam i nesreća nije zajednička. U stvari, politički odgovor na kataklizmu bio je najslabija karika u odbrambenom lancu. Svako je, u obaveznoj pratnji kamera, obilazio svoje, ne pokazjući preterano saosećanje za one druge.
Baš zato je delovala otrežnjujuće izjava gradonačelnika Šamca, iz Republike Srpske, upućena građanima Gradačca iz Federacije:
„Toliko ste nas zadužili da vam ovo nikada ne možemo vratiti.

 

Poplave sprale mržnju: Rade Šerbedžija
 

A to je samo jedan primer u nizu sličnih. I oni bude optimizam. Porušeno će se sagraditi, kuće i infrastruktura obnoviti, ali solidarnost ispoljena u ovim poplavama možda će delimično promeniti i ljude, njihovu svest, razorenu nedavnim ratom, da onaj drugi nije neprijatelj, da njegova uginula krava nije razlog za zadovoljstvo, već saosećanje i pomoć. I da nisu samo poplave i prirodne katastrofe prilika da se to pokaže. I u normalnim prilikama treba pokazati da smo dobre komšije.

Zato je pred malim-velikim ljudima možda i teži izazov. Da političarima ne dozvole da im ubiju probuđenu nadu, da im ponovo nametnu "velike teme" kojima će ih deliti, kako bi od nacionalizma pravili unosan biznis i, što je posebno važno, da se ne okoriste od obnove koja će uslediti. Zato obnova poplavljenih područja u celoj regiji ima daleko širu dimenziju, i zahtevniju, jer bi trebalo da se protegne i na prostore koje su bujice poštedele u smislu da ih učini primerenijim ambijentom za život mimo katastrofa, da solidarnost iskazana u poplavama preživi i opstane i posle njih. Pouka iz ove katastrofe možda će bar malo doprineti da se, iako dodatno osiromašena, regija menja nabolje. Obični ljudi su pokazali da imaju snagu, energiju, solidarnost, plemenitost. Hoće li to na duže staze kapitalizovati velika je nepoznanica i izazov.

 

Poznavaoci prilika na ovim prostorima nisu optimistični. Političari i njihove stranke neće se povući kao vode u korita. Ožiljci koje su im nanele bujice i svenarodni odgovor na njih brzo će zalizati i tada će i politika na ovim prostorima uobičajeno krenuti svojim tokom, a to poplavljenima i onima koji su ih spasavali neće doneti ništa dobro. Sve će biti kao pre poplava, samo sa hiljadama siromaha više.

 

Sutra – Poplave probudile solidarnost: Dan posle trajaće godinama

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime