Priča “Tijani za dobro jutro” nastala je kada i sve priče za laku noć, ali pošto ne planira da piše knjigu “za dobro jutro”, autor Dimitrije Golemović je i tu priču uvrstio u knjigu “Tijani za laku noć”.
Poznati srpski etnomuzikolog i kompozitor priznao je u Reči autora o knjizi da su priče koje je smišljao za svoju ćerku mezimicu često imale suprotan efekat, umesto da zaspi, Tijana bi se razbudila i posle toga je bilo potrebno mnogo više vremena i truda da se uspava nego obično.
Razlog tome, objasnio je Golemović, jeste što je Tijana aktivno učestvovala u pričama. Kao primere je naveo priče o pužu i kućici i “Takmičenje ptica u pevanju”.
Slušajući priču o pužu koji je želeo da se oslobodi kućice, Tijana je “skidala” kućicu, a onda mu je vraćala, uživajući u njegovom zapomaganju i molbama da to ne čini. Jedanput mu je čak “stavila” neka izmišljena krila “pretvarajući” ga u leteću životinju, a onda mu ih je “nemilosrdno”, ali uz osmeh, kako to samo deca znaju, “skidala” s leđa i tako ga opet pretvarala u “beznačajnog gmizavca”, piše Golemović.
Ptičje takmičenje Tijanu je radovalo, jer je u njemu aktivno učestvovala. Ilustracije za priče u ovoj knjizi nacrtala su deca – Tijana Golemović, Irina Dragić, Anđela Belović i Miloš Belović.
Igra sa prstima
“Tijana, probudi se!”
Ništa.
“Hajde, maco tatina. Ustajanje.”
Opet ništa.
Kako da je spremim za vrtić, kad neće čak ni da se pokrene?,
pomislih. Ala je porasla, posebno u poslednje vreme, misli mi odoše na drugu stranu. Moja mezimica ležala je pod jorganom ispod kojeg su virili samo njena glava i jedno stopalo. Seo sam na krevet, a njeno stopalo uzeo u ruku. Počeo sam da se igram s njim, tačnije s
prstima, a priča je krenula sama od sebe:
“Kud’ ide ovaj – Mali Prst?”, upitah poluglasno.
“Zna se, u vrtić”, odgovorih.
“A ovaj – Domali?”
“I on ide u vrtić.”
“A Srednji?”, opet sam upitao.
“U vrtić.”
“Da li i ovaj – Najduži, takođe ide u vrtić?”
“Razume se.”
“A Palac?”
“Ja neću u vrtić”, povika Palac.
“Kako to?”, upitah ga.
“Ja ne volim vrtić!”
“Ne voliš! A zašto?”
“U vrtiću je dosadno.”
Složna braća
“Ali ti ne možeš da ostaneš kod kuće, ako tvoja braća hoće da idu!”
“A zašto?”, upita Palac.
“Znaš ti dobro, ne pravi se Toša. Ti i tvoja braća ste rođeni zajedno, i uvek ćete biti zajedno.”
“Baš to me i nervira. Uželeo sam se samoće.”
“Ja te shvatam, ali tako nešto naprosto nije moguće. Ako želiš samoću, potrudi se da nađeš način da to sebi makar povremeno priuštiš.”
“Misliš li da je to moguće?”, Palac me upita s nadom u glasu.
“Jeste. Ja ću ti reći šta da radiš, a od tebe očekujem da mi zauzvrat nešto obećaš.”
“Šta da ti obećam?”, upita Palac.
“Da ćeš posle ipak ići u vrtić.”
Palac se savi, što me neodoljivo podseti na klimanje glavom: “Reci, slušam te.”
“Vidiš, odmah da ti kažem da od svoje braće nikada nećeš moći da se potpuno odvojiš, ali, siguran sam, da ti to ne bi ni želeo. Ipak, povremeno, to će biti sasvim moguće.
Recept koji ti dajem veoma je jednostavan: Kad Tijana obuče čarapu, ti samo treba da se potrudiš da na njoj napraviš rupu i provučeš se kroz nju.
Ostali prsti ostaće unutra, a ti ćeš biti sam i slobodan. Šta misliš o tome? Tako ćeš moći da uživaš u svojoj samoći, sve dok mama Tijani ne promeni čarape, a onda Jovo nanovo – čeka te otvaranje nove rupe. Ali, ne budi lenj i prioni na posao.”
“Jupi!”, uzviknu Palac. “Tako nešto mi nikad ne bi palo na pamet. Baš ti hvala na savetu.”
Čuvši to, ostali prsti odahnuše s olakšanjem.
OD SUTRA NOVA SERIJA:
Laži i strah savremenog sveta
Tata, nemoj da ideš
Podigoh pogled s Tijanine noge na njeno lice: odavalo je utisak kao da se još uvek nalazi u dubokom snu. Ustao sam i krenuo ka vratima razmišljajući šta dalje da preduzmem ne bi li probudio moju mezimicu, kad me na samom izlazu iz sobe zaustavi njen glas: “Tata, nemoj da ideš.”
Rupice za slobodu
“Sloboda, ipak, kako neko reče, nema cenu, pa se za nju valja potruditi. Da li se slažeš sa mnom? Neki tvoji rođaci toliko su uporni u tome da je se dočepaju, da otvaraju rupe i na patofnama, pa čak i na cipelama.”
