“Putin hoće rat, a ne telefoniranje sa Bajdenom”

EPA/ MIKHAIL METZE

“Ruski predsednik ne traži kompromis – on želi da Zapad kapitulira. U Ukrajini Putin se sprema na obračun s NATO. To Alijansi mora biti jasno”, piše u svom komentaru Konstantin Egert.

Vladimir Putin u svojoj knjizi „Iz prve ruke“ navodi priču iz mladosti kada je pokušao da uhvati debelog pacova u svom stambenom bloku u Lenjingradu. On i nekoliko prijatelja su ganjali životinju po hodnicima kada je pacov postao agresivan i napao mladog Putina. Družina je morala da pobegne.

Zašto je ova priča važna? Jer za Putina su priče o snazi i očaju više od priča. Pogotovo danas se anegdota sa pacovom može čitati kao metafora.

Nedugo pre i nedugo posle Putinovog telefonskog razgovora s američkim predsednikom Bajdenom prošlog četvrtka, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, Putinov savetnik za spoljnu politiku Jurij Ušakov i ruski ambasador u SAD Anatolij Antonov rekli su jasno: Rusija se neće dugo zamarati s razgovorima u stilu Hladnog rata.

Ona od Zapada želi pravno obavezujuća „bezbednosna jemstva“: obećanje da bivše sovjetske države Ukrajina i Gruzija neće biti primljene u NATO, i obećanje da će vojni savez smanjiti aktivnost u istočnoj Evropi i baltičkim državama.

Rusija ne želi da rakete kratkog i srednjeg dometa budu raspoređene u Evropi. Putin jasno daje do znanja da će povući trupe sa ukrajinske granice tek nakon što NATO poništi obećanje koje je dao Ukrajini i Gruziji 2008. o budućem članstvu.

Moskva vrši pritisak, ali zašto?

Nakon više od dvadeset godina na međunarodnoj bini, Putin naravno odlično zna da se ništa od ovoga neće dogoditi. Kad bi NATO zaista odustao od obećanja koja je dao na samitu u Bukureštu 2008. godine – ma koliko se o njima kontroverzno raspravljalo među evropskim članicama NATO – bilo bi to kao da Alijansa daje Rusima pravo veta na sopstvene odluke. Bio bi to kraj NATO kakvog znamo.

Bajden je barem malo ublažio obećanje iz Bukurešta, rekavši da Ukrajina najpre mora izaći na kraj s korupcijom u zemlji, pre nego što se razmotri članstvo u NATO. Takođe je jasno dao do znanja da na ukrajinskoj teritoriji neće biti stacionirano veliko oružje. Načelno je čak zamislivo da bi Bajden mogao da donekle ograniči američku vojnu suradnju s Kijevom, ali to bi verovatno razljutilo američki Kongres.

U svakom slučaju je Vašington već učinio praktično sve ustupke Rusiji pre nego što su bilateralni pregovori uopšte održani u Ženevi. Do susreta treba da dođe idućeg ponedeljka. Ipak, Kremlj nastavlja s pritiskom i zahteva nove ustupke, iako bi Rusi trebalo da budu svesni da je to potpuno iluzorno. Postavlja se pitanje: zašto Moskva vrši taj pritisak?

Putin iskorišćava trenutak

Putin smatra da su Zapad, a posebno Evropska unija, potpuno iscrpljeni pandemijom. Ne vidi snažno vođstvo. Bajden je pogrešio kada je u proleće pozvao Putina na razgovore licem u lice – u vreme kada je postalo očito da bi Rusija mogla da premesti trupe na ukrajinsku granicu.

Rusija je to shvatila kao znak slabosti. I kao spremnost Sjedinjenih Država na trgovinu na štetu Ukrajine: glavno je da se Rusija ne meša u američki sukob s Kinom, najvažniji američki izazov ovog stoleća.

S druge strane, Putin se jako naljutio kada je njegov najbliži ukrajinski prijatelj i saveznik Viktor Medvedčuk optužen za izdaju i uhapšen u Ukrajini. Shvatio je da nijedan ukrajinski šef države nikada neće ispuniti kriterijume iz Minska dogovorene 2015. godine. Ukrajina do danas ima osećaj da je pod pritiskom morala potpisati Minski sporazum – što se doživljava kao veliko poniženje.

U svakom slučaju, Moskva je uverena da je sada pravi trenutak za postavljanje neopozivih zahtjeva. Nemačku vladu ponovno predvode Socijaldemokrate, koji se smatraju proruskim i nisu zainteresovane za pokopavanje gasovoda Severni tok 2. Francuska je usred zamorne predizborne kampanje u kojoj jedan od kandidata traži da se zemlja povuče iz NATO i da se ukinu sankcije Rusiji.

U Vašingtonu je predsednik koji je na pragu devete decenije života i ima na raspolaganju tim koji u mnogočemu nije jedinstven. Tu su realisti koji kažu „najvažnija je Kina“, jednako kao internacionalisti koji podsećaju da „moramo misliti na Rusiju“.

Ukrajina je trenutno oslabljena: s jedne strane, jer se politička situacija u zemlji ne smiruje, s druge strane, jer ne može kontrolisati situaciju s pandemijom.

Putin zna šta radi

I onda je tu još jedno razmišljanje: kao vrhovni zapovednik, Putin ne može da priuštiti skupe masovne manevre ruskih vojnika dvaput godišnje samo da bi telefonski razgovarao s američkim predsednikom. To bi stvorilo dojam slabosti – a Putin se ničega ne boji više od toga.

Rusija nije demokratija. Putinu je glavna stvar da osigura podršku nekih ključnih krugova, uključujući tu i visoke vojne funkcionere. Tako održava režim.

Putin tačno zna šta radi. Cilj mu je borba s Ukrajinom. Za njega je to i strateški imperativ i obaveza koja proizlazi iz istorijskog nasleđa.

Stoga je vreme da se zaborave susreti poput onog između Hruščova i Kenedija ili Brežnjeva i Niksona. Putinova Rusija daleko je odlučnija da ide do kraja od svih ranijih čelnika zajedno – i oseća se puno slobodnijom u odlukama nego što su to Sovjeti ikada bili.