Kad život ubrza korake i promeni putanju, pa nas neočekivano odvede tamo gde nikada nismo bili, a da pritom i ne slutimo šta nas čeka, to može da se nazove samo jednom imenicom – sudbina. Ili, drugačijim rečima kazano, život piše drame, ali i bajke. Bajku je ispisao za Ralfa Helga (47), urednika sportske rubrike na nacionalnoj televiziji SRF u Cirihu i njegovu suprugu Novosađanku Milanu Momčilović Helg (38), profesorku srpskog jezika i književnosti i slikarku iz ljubavi.
Sad već uveliko srpski zet, Ralf vrelog jula 2006. nije ni sanjao, kada je krenuo ka Balkanu, da ga ta staza vodi direktno u ljubavno sazvežđe i da će ga godinu dana kasnije u vojvođanskoj ravnici čekati neodoljiv Milanin osmeh. Danas žive svoju idilu u gradiću Untersigental kraj Badena u kantonu Argau.
Sumorno subotnje popodne ulepšala je dečja graja koja se čula iz doma Švajcarca i Srpkinje. Vrata kuće nam je otvorio Ralf, sa devojčicom u naručju. Posle upoznavanja i tople crne kafe, domaćini su počeli, pomalo stidljivo, da pričaju svoju životnu priču. Tokom razgovora poželeli smo da snimimo porodični portret. To nije bilo nimalo jednostavno. Jer, teško je bilo ubediti vesele trojke, Unu, Pavla i Zitu da sede mirno u roditeljskom krilu. Biti tata i mama trojki je velika radost, ali i ogromna odgovornost. Srećom, Milana i Ralf od 2019. godine žive pod istim krovom sa njegovim roditeljima, koji im svesrdno pomažu. Milanina majka Duška je bila uz kćerku od prvog dana. Često je dolazila u Švajcarsku sve do početka pandemije.
Snimljena je nekako željena fotogafija i Milana i Ralf nastavljaju priču.
Godišnji odmor od šest nedelja Ralfu je već posle 14 dana počeo da se pretvara u dosadu, koja ga je podstakla da se zaputi ka bivšoj Jugoslaviji. On nam je slikovito opisao svoju odiseju 2006. posle koje u njegovom životu ništa nije bilo kao pre. Danas Srbiju smatra drugom domovinom.
Čudesno jutro na Kalemegdanu
– Sećam se da sam prvog dana noćio u Mostaru. Čuo sam hodžu iz neke džamije. Tada sam imao osećaj da sam u nekoj islamskoj državi, a ne u srcu hrišćanske Evrope. Do tada sam bio uveren da je granica između islama i hrišćanstva u Turskoj, a ne na Balkanu.
Sutradan je stigao u Sarajevo.
– Posle Pala sam se negde na putu izgubio. Nisam mogao da se snađem. Natpisi i putokazi su bili na ćirilici. Nisam znao kako dalje i kojim putem treba da krenem da bih došao u Srbiju. Zaustavila su me dva policajca naplatili su mi kaznu od 30 evra zbog brze vožnje, ali se i ljubazno trudili da mi objasne kuda treba da krenem. Sećam se da sam ih pitao za put za Priboj. Oni su mi na engleskom govorili: “Left, left, no asfalt.” To mi je bilo veoma simpatično.
Nekako je stigao u Priboj, a zatim se uputio ka srpskoj prestonici.
– Čitavim putem, dok sam vozio, osećao sam neku posebnu energiju, nešto što nikad ranije nisam doživeo. U Beograd sam kročio posle ponoći. Tražio sam neki hotel, ali nisam se snašao, pa sam odlučio da prespavam u kolima. Zatekao sam grad koji vrvi od života, ulice prepune ljudi. Bila je to svojevrsna čarolija koju nikad ranije nigde nisam doživeo. Ostao sam samo pet sati u Beogradu. U pet ujutru sam skoro sam šetao Kalemegdanom. Činilo mi se kao da me zidine drevne tvrđave pozdravljaju. Bio sam radostan bez ikakvog povoda. Nisam umeo da objasnim tu sreću. To je bilo čudesno osećanje, do tada meni nepoznato.
Posle pet dana provedenih na Balkanu, vratio se u Švajcarsku pun nezaboranih utisaka.
– Čim sam stigao, odmah sam poželeo da naučim srpski jezik. Upisao sam kurs srpskog jezika. Tada sam bio još student, studirao sam istoriju i kao fakultativni predmet izabrao sam srpski jezik. Profesorka je bila rodom iz Novog Sada. To je bilo dovoljno da se zainteresujem za novu destinaciju – Srpsku Atinu.
Sudbinski oglas
Već sledeće godine, 2007, naš sagovornik se zaputio u prelepi grad na obalama Dunava.
– Rešio sam da ostanem duže i zato sam odlučio da nađem sobu – priča Ralf.
Milana i njena majka Duška su dale oglas u novinama da izdaju sobu. Kockice su se složile i mozaik je bio savršen. Na njihova vrata zakucao je mladi Švajcarac. Taj lepi susret je prerastao u romansu, a ta, očigledno, sudbinska ljubav je krunisana brakom.
Treba reći da je, kad je reč o Ralfu, to bila ljubav na prvi pogled. Međutim, veza je počela tek 2012. godine. Milani je 2007. još bilo nezamislivo da bude sa strancem iz nepoznate zemlje, ali su ostali u kontaktu sve vreme.
– Bili smo prijatelji, Ralf nas je prilikom skoro svakog boravka posećivao, uvek smo imali o čemu da pričamo i njegov srpski je munjevito napredovao. Trudio se oko svega, to ga je činilo tako posebnim, bio je temeljan i uporan, verovao je u sve nas i mi u njega. Ono što bi se nama činilo običnim i nevažnim često se kod njega nalazilo na listi cenjenih osobina i pojava. Čini mi se da smo upoznajući strance, ne samo Ralfa, već i druge koji su dolazili da uče jezik, ponovo učili o svojoj zemlji i kulturi i svesnije smo cenili naše kvalitete. Ali to je ono što zapravo čoveku treba, da upozna drugu kulturu, da otputuje, da mu se vidici šire, tek onda je spreman da sagleda sve mane i vrline društva. Ja sam počela da se menjam upoznavši Ralfa. Zajedno smo sazrevali jer smo zajedno učili, on o srpskoj, a ja o švajcarskoj kulturi – opisuje Milana.
Mladoženja i tamburaši
Venčali su se u Švajcarskoj 9. maja 2014, a 9. avgust iste godine na vernost pred Bogom zakleli se u Crkvi Svetog Đorđa u Novom Sadu. Prethodno je Ralf u junu kršten u Crkvi Uspenja presvete Bogorodice u Cirihu. Svi pamte svadbeno veselje po tome što je mladoženja Švajcarac na srpskom pevao uz neumorne tamburaše. Roditelji Duška, Alma, Paul i Danilo nisu krili radost.
– Svi moji prijatelji su došli na crkveno venčanje u Novi Sad. Bilo je oko 20 gostiju iz Švajcarske. Vodio sam mnogo razgovora o Srbiji u želji da proširim svoja pozitivna iskustva. To činim i danas – ukazuje Ralf.
Vrhunac sreće Milana i Ralf su doživeli 6. juna 2018. kada su rođeni Una, Pavle i Zita. Ta tri dragulja su upotpunila ogrlicu satkanu od ljubavi i poverenja. Mališani su kršteni 6. oktobra 2020. u Novom Sadu, baš u hramu gde su njihovi roditelji izgovorili sudbinsko “da”. Iako je korona harala planetom, Ralf nije imao dilemu da li njegova deca treba da prime Svetu tajnu krštenja. Nije imao ni strah, a putovanje u Srbiju na taj svečani čin dugo će pamtiti po neprijatnosti zbog restriktivnih mera koje je diktirala pandemija. Slovenci im nisu dozvolili da prespavaju u njihovoj državi. Ipak, imali su i sreće, izbegli su karantin i u Srbiji i u Švajcarskoj.
Srbija je lek za dušu
Milana se navikla na život u Švajcarskoj, mada joj mnogo toga nedostaje iz otadžbine.
– U Srbiji se oseća lakoća življenja, iako ljudi da bi opstali rade čak i po dva-tri posla. Ovde su ljudi pod konstantnim stresom, žive po satu, stalno negde žure, žive u strahu od kašnjenja, da negde ne zakasne. Postoji kazna za sve živo, jednostavno nije dopušteno da se ne ponašaš po pravilima. Ovo je država strogih propisa. U Srbiji je fleksibilnije. Švajcarci nemaju vremena. Nikada se nije desilo da za sedam godina, koliko sam u Švajcarskoj, sa nekim popijem čašu vina u 10 sati uveče. Ovde mi prija priroda, čistoća, vazduh, sve je puno zelenila, sve besprekorno funkcioniše. Untersigental je lepo malo mesto, a za mene koja dolazim iz Novog Sada, premalo. Teško mi je da se naviknem da nam nešto nije dostupno, ali to ima i svojih prednosti kad su zaposleni u pitanju. Veoma se poštuje vreme za ručak, a večernji sati su rezervisani za porodicu.
I Ralfu fali Srbija.
– To je moja druga domovina, voleo bih da živim tamo, ali da radim za neku pristojnu platu. Srbija je lek za moju dušu. Volim srpsku druželjubivost i gostoprimstvu, volim širom otvorena vrata za svakoga. Svaki gost je dobrodošao. Tamo ti ne dozvoljavaju da budeš usamljen. Svako ko je primetio da mi preti neka samoća potrudio se da se tako ne osećam. Ovde to jednostavno ne postoji – ističe Ralf.
On i Milana su napisali i turistički vodič na nemačkom za sve one koji žele da uživaju u čarima Beograda i Novog Sada. Jedva čekaju leto i odlazak u Srbiju.
Podrška roditelja
– Moji roditelji Alma i Paul su Milanu upoznali 2009. kada su došli na Zlatibor. Hteli su i da vide gde ja stanujem u Novom Sadu. Ja sam dolazio nekoliko puta godišnje jer sam i radio i studirao paralelno – priča Ralf.
Milana dodaje da je Ralf od početka njenu porodicu doživljavao kao svoju.
– Moj otac je bio posebno oduševljen činjenicom da ćemo se Ralf i ja venčati, oduvek ga je smatrao dobrim čovekom i divio mu se zbog dobrog poznavanja jezika, a imaju i isti muzički ukus. Majka je bila mirna iako sam odlučila da se odselim. I Ralfovi roditelji su mene veoma lepo prihvatili. Poslednja dva meseca trudnoće u bolnici su me svakodnevno posećivali i radovali se porođaju. Deda nam je posle prvog rođendana kupio kuću u kojoj živimo svi zajedno.
Za “Vesti” recitovao na srpskom
– Kad sam učio srpski davao sam sve od sebe da ga usavršim. Trudio sam se svim snagama. Gledao sam televiziju, čitao novine, išao u obilazak muzeja, družio se sa Srbima. Kum mi je Novosađanin, Đorđe Adžaip, to bi trebalo dosta da govori. Napravio sam čak sebi rečnik u računaru od 30.000 reči. Osmislio sam i sajt www.srpskije.com. U životu ništa nije teško, ni nemoguće kad se hoće i najiskrenije želi – ističe Ralf.
On je specijalno za “Vesti” recitovao na srpskom. Izgovorio je pesmu “Srbija u srcu” iz istoimene knjige potpisnice ovih redova, koju je dobio na poklon.
Video sa Ralfovim recitovanjem možete pogledati OVDE.
Kukavički čin bombardovanja
– Srbi se razlikuju od drugih po smelosti. Osuđujem kukavički čin bombardovanja Srbije 1999. Tada sam imao 26 godina i sećam se da sam gledao RTS1, ali su deset sati posle početka agresije taj kanal Švajcarci ukinuli. To mi je bilo sumnjivo, pa sam počeo da razmišljam o tome šta je zaista demokratija – priča Ralf Helg.
Obožava rakiju i sarmu
– Volim rakiju, punjene paprike, pljeskavice, roštilj generalno, ali i burek sa jogurtom i sarmu. Kad bih mogao, u Švajcarsku bih iz Srbije preselio način druženja, ali i gastronomsko carstvo. Doveo bih ovde i majstore za roštilj – otkriva nam Ralf svoje male tajne.
Izložba u Skadarliji
Slikarstvo Milani, kako kaže, pomaže da se udalji od svakodnevice i da se opusti. Imala je izložbu slika u Ortsmuseum u Untersigentalu. Član je udruženja “Uroš Predić” i uskoro će imati kolektivnu izložbu u Cirihu, a planira da 2022. predstavi svoja dela u Kući Đure Jakšića u beogradskoj Skadarliji.
Sećanje na strica
– Moji su odlično prihvatili Ralfa, ali i moj stric koji je svirao u Švajcarskoj 70-ih godina prošlog veka. Zvali su ga Mića Švajcarac, muzičar, slikar, dizajner, mađioničar. Kad je upoznao Ralfa, mogao je da osveži znanje jezika. Zavoleli su se odmah. Još 2007. Mića je napravio (digital print) sliku za zeta, na kojoj je Ralf u prvom planu kako svira, a ja u pozadini kao njegova večita inspiracija. Možda je ovo prilika da se Mića preko “Vesti” nađe još jednom u Švajcarskoj iako nije više među živima.
