Risto Vidaković za „Vesti“: Krio sam istinu od Klementea

San mnogih ljudi sa Balkana su – Maldivi! Kad se pomene ova zemlja, prvo se pomisli na plaže, more, ređe na fudbal. Ipak, i u ovoj azijskoj zemlji pika se lopta i, kao po nepisanom pravilu, uz „srpski začin“. Nedavno je na klupu Mazija sporta seo naš Risto Vidaković.

Navijači Crvene zvezde ga pamte, baš kao i pristalice u bordo dresovima. Posebno ne mogu da ga zaborave oni kojima je Betis u srcu. U Sarajevu se nadaju njegovom povratku. O tome najbolje svedoči podatak da se, ne tako davno, Vidaković dovodio u vezu s trenerskim poslom na Koševu. I navijači Betisa su se nadali da će sesti na njihovu klupu, ali nije bilo suđeno. Iako je sve bilo dogovoreno, da iz B tima pređe u A, tadašnji strateg je imao čvrst ugovor, pa je sve palo u vodu.

Najmlađi kapiten u istoriji Sarajeva

Iako je za Sarajlije debitovao 1987. u prvenstvenoj utakmici protiv Osijeka, to mu je bio jedini meč u sezoni. Tek dve godine kasnije dobio je pravu priliku u prvom timu. U sezoni 1991/92, kad je klub vratio osmehe na lica navijača, odnosno prvi put se posle osvajanja druge šampionske titule nalazio u vrhu tabele, Risto je imao tu čast da ponese traku. Te 1991. postao je najmlađi kapiten u istoriji kluba! Ipak, igrački dani daleko su iza Vidakovića. Trenutno je posvećen trenerskom poslu. Put ga je neočekivano odveo na Maldive.

– Ne znam kako su ljudi iz Mazija sporta našli moj broj telefona, možda su pitali nekoga iz bivšeg kluba… Prosto, kontaktirali su me i pitali da li bih prihvatio ponudu. Vrlo jednostavno. Odlučio sam da dođem jer je svakako vanredna situacija na celoj planeti. I, iskreno, iskoristio sam malo da se sklonim od kovida i kompletne te situacije – priča Risto Vidaković za „Vesti“.

Kakva je tamo situacija s koronom?

– Ovde je „kovid fri zona“, nema ničega. Ljudi nose maske u nekim zatvorenim prostorima, ali nije ništa dramatično. Živi se normalno.

Kakvi su prvi utisci?

– Kada pomeneš Maldive, ljudi odmah zamišljaju plaže. Prestonica Male je prenaseljena, to je najgušće naseljen grad na planeti. Ja sam na ostrvu pored, Hulhumale, koje je inače spojeno mostom, imam 15-20 minuta od glavnog grada. Mestašce ima malu plažu i lepo je za život. Za sada sam još sam, pošto sam tek stigao. Još nisam našao ni adekvatnu kuću, ali kasnije će mi se priključiti porodica. Supruga Biljana i sin Ivan žive u Madridu i nadaju da će pre dolaska na Maldive da „skoknu“ do Beograda, da posete malo familiju. Videćemo da li će uspeti.

Napad na titulu i na Maldivima

Kakve su ambicije vašeg novog kluba?

– Žele da budu prvaci države i da dođu što dalje u AFC kupu, pandanu Ligi Evrope. Međunarodno takmičenje startuje u maju, a do tada se završava prvenstvena trka. Ambicije su da se prođe grupna fazu tog kupa, što će biti vrlo teško, jer u grupi imamo protivnike iz Indije, koja ulaže daleko više novca u sport. Taj cilj je teško ostvariv, ali svakako je prioritet da budemo šampioni.

Na prethodnom poslu, na Filipinima, Risto je imao izvanredne rezultate. Njegov Seres Negros bio je najbolje plasiran na FIFA rang-listi od svih ekipa iz jugoistočne Azije, a konkurencija je bila ogromna. Klub je od Vidakovićevog dolaska osvojio sve trofeje. Ipak, svaka ljubav ima kraj, pa tako i ova. Posle četiri godine došlo je do rastanka. Iako ste ostavili dubok trag na Filipinima, razlaz se, prosto, nametnuo?

– Liga se prekinuta u martu, kad je počeo haos sa ovom pošasti. Posle toga nisam mogao da uđem u zemlju. Seres Negros je igrao neku mini ligu, u oktobru i novembru, ali nisam mogao da se vratim na Filipine. Malo se tamo promenila situacija, a i ja sam želeo neki novi izazov.

Posle odlaska iz kluba, na društvenim mrežama su se ređale poruke… Jedna od njih posebno upada u oči. Najbolji igrač Bjenvenido Maranjon vam se zahvalio što ste od njega napravili boljeg fudbalera, ali i čoveka. On je bio jedan od onih koji su se zahvaljivali… Na takve komentare je nemoguće ostati imun. Šta ste vi to „uradili“ tim igračima?

– Sve baziram na fudbalskom znanju. Imam sa igračima neki prijateljski odnos, u smislu da mogu da sednem sa njima, ali sa druge strane sam vrlo zahtevan. Očekujem od njih da daju maksimum na svakom meču i nemam problem da bilo kog igrača zamenim, sklonim, ukoliko ne čini ono što se od njega očekuje. Imali smo super odnos, dobru atmosferu. Kad sam došao, odnosi unutar kluba su bili loši. Kasnije smo imali ekipu koja je bila što se kaže, za primer, ujedinjena.

Klemente zvao u pravom trenutku

Kako je i na čiji predlog došla saradnja sa Klementeom?

– On je bio moj trener dok sam igrao u Betisu. Kad je potpisivao ugovor sa našim fudbalskim savezom, rekli su mu da odabere nekog od igrača za saradnika. Kada je video moje ime, rekao je „želim Ristu“ jer smo se znali, ostale nije poznavao – skromno će Vidaković.

Koliko je Klemente uticao na vaš trenerski razvoj?

– Svako ima neku sopstvenu viziju. Imam filozofiju, koje se držim. Dosta toga sam naučio od Klementea, pošto smo radili zajedno, ne samo u reprezentaciji, već posle toga i u dva kluba, u Prvoj i Drugoj ligi Španije.

Koja je vaša fudbalska filozofija?

– Volim da pobeđujem, volim da idem na rezultat. Neko voli da ima posed lopte, da igra ofanzivan fudbal, ja se prilagođavam. Zato smo imali uspeha u Aziji. Od onih sam trenera koji vide lepotu, ne samo u ofanzivnom fudbalu, već i u tome kad neko zna dobro da se brani, zna da iskoristi dobru odbranu, da dobije utakmicu. Prilagođavam se rivalu i situaciji, da bih došao do trijumfa.

Da li biste sa nama podelili neku anegdotu iz vremena kada ste bili pomoćnik Malom Napoleonu u reprezentaciji?

– Od Havijera sam uvek krio šta piše u srpskim medijima. Nikad mu nisam govorio istinu – kroz osmeh će Vidaković.

Šta vas je nateralo da krenete u samostalnu trenersku karijeru?

– Svi mi, koji se bavimo trenerskim poslom želimo jednog dana da samostalno vodimo ekipu. Tako je bilo i sa mnom. Ipak, od nečega mora da se počne, pa ta prilika, koja se ukazala, da budem pomoćnik selektoru reprezentacije Srbije bila je idealna. U tom trenutku sam završio trenersku školu i pružila se šansa da mogu već da počnem da radim. Mislim da je bilo idealno početi uz nekoga ko je imao ogromno iskustvo, vodio mnoge reprezentacije, među kojima je bila Španija. Bio je to pravi trenutak za mene – smatra Risto.

Kraj karijere zbog povrede

Da li postoji trenerski poziv o kome sanjate?

– Svako želi da bude uspešan u poslu kojim se bavi. Tako je i sa mnom. Voleo bih da se dokopam neke veće evropske lige. Da li je to Španija, ili bilo koja iz „velike petorke“ manje je bitno. To je privilegija za samo određeni broj trenera, ali nikada se ne zna. Uvek može da se ukaže šansa. Zadovoljan sam onim što sam do sada učinio, klubovima i rezultatima koje sam postigao. Voleo bih da se ovako nastavi, pa dokle doguram.

Ko zna kakva bi bila karijera nekadašnjeg defanzivca crveno-belih, da se nije povredio. Dok je nosio dres Betisa imao je peh. Šta se, zapravo, desilo?

– Imao sam 28 godina kad se to dogodilo. Povreda nije bila toliko opasna, strašna, ali se situacija iskomplikovala. Imao sam lagano istegnuće ligamenata, ali je oporavak išao sporo, ni posle dva-tri meseca nije mi bilo bolje. Malo je napukao ligament, a to je utvrđeno tek kada su mi uradili atroskopiju. Kad su već „ubacili kameru“ rešili su da izvrše neku hiruršku intervenciju, posle koje sam dobio infekciju. Imao sam kasnije velikih problema, čak dve godine su mi bile potrebne za oporavak i nikada nisam uspeo 100 posto da se „vratim“. Istina, igrao sam još dve godine u Španiji, ali sam zatim rešio da odustanem od fudbala. Davno je to bilo…

Izgubili ste mesto među putnicima na Svetskom prvenstvu 1998. iako ste prošli kompletne kvalifikacije?

– Povreda se desila uoči Svetskog prvenstva, zbog toga i nisam putovao u Francusku – zaključio je Risto Vidaković.

Ko je, na bilo koji način, poseban igrač, koga ste trenirali?

– Ne mogu da izdvojim jednog. Trenirao sam mnogo klubova i bilo je mnogo momaka koji su bili super i kao igrači i kao ljudi. Većina sportista s kojima sam sarađivao su dobri ljudi. To je, na kraju, najvažnije. Malo ima loših ljudi sportista. Zaista sam im malo sreo kroz fudbalsku i trenersku karijeru. Uglavnom su to skromni momci, koji pokušavaju da dođu do neke zarade, slave, uspeha i to sve isključivo trudom. Oko fudbala ima dosta prljavštine, ali što se tiče samih sportista, mislim da su oni nešto najčistije što postoji!

Finale Kupa Španije odredilo filozofiju

Koji trenutak u karijeri je ostavio na vas najjači utisak?

– Možda je najveći trenutak finale Kupa Španije, sa Barselonom, na „Santjago Bernabeu“. To je najupečatljiviji momenat. Odigrali smo dobro taj meč, ali smo na kraju izgubili. Nije bilo slavlja, međutim, ostavilo je pečat u karijeri. Možda i zbog toga razmišljam da je najvažniji rezultat, pobeda, a ne diktiranje tempa – kaže Risto.

Kad Kapelo hvali…

Svojevremeno je Fabio Kapelo izjavio da ste najbolji štoper u Španiji. Kakav je utisak na vas ostavio komentar od takve trenerske veličine?

– To je rekao uoči utakmice protiv nas (Betisa). Nisam tada imao predstavu o važnosti te izjave. I ja sam mislio da sam najbolji – našalio se Risto, gledajući na tu 1996. godinu iz sadašnje perspektive.

Dinamo i Zvezda iznad proseka

Da li pratite fudbal na Balkanu?

– Pratio sam srpsko i hrvatsko prvenstvo, ligu u BiH, jer imam nekoliko prijatelja koji vode klubove tamo, pa sam u toku.

Bilo je priče i o trenerskom poslu u Sarajevu?

– Jeste, ali nisam zbog toga pratio, već imam prijatelje koji rade u BiH, odnosno u Hrvatskoj. Nenad Bjelica vodi ove sezone Osijek, čujemo se povremeno i gledam njegove mečeve.

Pošto ste u toku, koji klub na Balkanu „odskače“?

– Dobri su i Dinamo i Crvena zvezda, koja je dve sezone igrala Ligu šampiona. Mada, ne možemo da očekujemo ne znam šta, pošto se finansijski ne možemo boriti sa ostalim klubovima, da bismo bili u istom rangu. Svakako, za nas je uspeh da igramo Ligu šampiona, čak i Ligu Evrope. Za taj finansijski nivo, koliko investiramo i previše nam se, čini mi se, vraća. Sve ostale zamlje ulažu mnogo više od država bivše Jugoslavije.

Iz Sarajeva među zvezde

Risto Vidaković je rođen 5. januara 1969. u Šekovićima. Fudbalsku karijeru je počeo je FK Sarajevo (48 mečeva – četiri gola), gde je u mlađim kategorijama bio odbrambeni igrač. Potom je 1992. potpisao za Crvenu zvezdu (64-17) i godinu dana kasnije osvojio Kup, pobedom protiv Partizana. Vidaković je 1994. pristupio Real Betisu (120-6), koji se vratio iz Druge divizije u Prvu ligu Španije. U prvoj sezoni u La Ligi u dresu Betisa odigrao je 30 utakmica, ali je i ozbiljnije povređen od čega se nikada nije u potpunosti oporavio. Klub je napustio 2000. pošto je ispao u Drugu ligu. Potpisao je za drugi španski tim, Osasunu (19), koji se plasirao u La Ligu. Karijeru je završio u 33. godini, pošto je sezonu proveo u drugoligašu Poli Ehido (14).

Trenerski posao je započeo kao pomoćnik selektora reprezentacije Srbije, 2006. i 2007. u vreme Havijera Klementea. Sa Špancem je zatim, otišao u Mursiju, gde su se zadržali godinu dana. Posle toga je odlučio da radi samostalno. Preuzeo je španski Esihu, zatim je na red došao Kadiz, ali tamo nije sve funkcionisalo kako treba, pa je tražio posao u drugom klubu. Trenirao je godinu dana B tim Betisa, a onda se otisnuo u Honduras i tokom 2013. bio trener u klubu Motagua. Kasnije, 2016. preuzeo je Seres Negros, sa kojim je osvojio tri uzastopne titule prvaka Filipina (2017, 2018, 2019). Trenutno je na klupi Mazija sporta.