Rođaci po srcu

D. Nikolić - Vesti
D. Nikolić

Borivoje i Živana Radić iz Davidovca nadomak Paraćina, koji su u Švajcarskoj već četiri decenije, pre 16 godina u svojoj kući su udomili porodicu Milorada i Stanice Brajković i njihove sinove Svetislava i Dragana, rodom iz okoline Peći.

Iako nisu napravili ugovor, među njima od tada sve funkcioniše besprekorno, a odavno žive kao jedna porodica. Radići kažu da da se Brajkovići domaćinski odnose prema njihovoj imovini i da im je kuća u sigurnim rukama dok su u Cirihu, a Brajkovići vele da su im Radići pomogli kao nijedan njihov krvni srodnik, iako su neki njihovi rođaci baš bogati, ali nikada ih nisu pozvali ni da pitaju kako su, a kamoli da im pomognu.

– Kao da nas je neka kosmička sila ili šta već uputila jedne na druge. Moj stric Stanko, koji me je odveo u Cirih, rekao mi je da su Brajkovići ostali bez doma jer je prodata kuća u kojoj su živeli. Pošto su moja majka Draginja i otac Vladimir preminuli, kuća u Davidovcu je bila prazna i ja sam im ponudio da u njoj stanuju. Na sreću, sada smo ne samo kao najbliži rođaci, već kao jedna porodica! Mislim da u selu ima krvno povezanih porodica koje se ne slažu kao mi – počinje priču Borivoje.

Vremenom sve bliskiji

Svetislav kaže da su se, kad su morali da izađu iz prethodne kuće, ponovo osećali kao kad su došli. Sa Radićima su se zbližili spontano. Kako su se više upoznavali, postajali su sve bliskiji.

– Sada neće nikud da idu bez mene. Ponekad mi je neprijatno jer znam da su došli na odmor i da treba da budu malo i sami. Kad god mi je nešto potrebno, ja im se obratim i oni mi uvek izađu u susret, kao što se i ja nađem kada je njima nešto potrebno. Kao prava porodica. Imam bliske rođake u Beogradu, među njima ima baš imućnih, ali nikada se nisu zapitali da li nam nešto treba, nikada nam nisu ponudili pomoć, niti pitali kako smo – kaže Svetislav, koji je završio Pravni fakultet, ali još nije našao posao.

On dodaje da je u početku Borivoja oslovljavao sa gazda, a Živanu sa gazdarice jer je čuo da stanari tako oslovljavaju stanodavce. On mu je odmah rekao da ih ne zove tako, već da budu drugari.

– Doduše, u početku smo bili rezervisani. Možda je i bolje što smo se zbližili vremenom. Bilo je potrebno da oni vide ko smo mi i obratno. Stege su popuštale i došli smo do neograničenog poverenja. Borivoje mi je dao karticu kojom plaćam dažbine i s koje mogu da podižem novac koliko hoću. Kad god treba nešto da kupim, on kaže da se predstavim kao njegov brat. I stvarno se ponaša kao da sam mu brat. Nijedna soba nije zaključana, niti postoji prostorija u kući u koju ne možemo da uđemo. Čak nam kaže da sve koristimo da ne bi propalo. Naročito tehniku. Ne znam koliko je raznih mašina poput bušilica i brusilica doneo mom ocu. Poklonio nam je mnogo mobilnih telefona, čim se pokvari televizor ili kompjuter, on kupi drugi – prezadovoljan je Svetislav.

Prozor u svet

Borivoje kaže da je još kao dečak maštao da pobegne iz Srbije. Stric Stanko, koji je radio u Švajcarskoj, bio mu je prozor u svet. Posebno se divio luksuznim automobilima koje je stric vozio i maštao da ih jednog dana i on ima.

– Srećom, ostvario sam svoj san. Često, čak i danas, razmišljam šta bi bilo da nisam otišao za Švajcarsku. Naročito kad dođem u Srbiju na odmor i sretnem se sa ljudima sa kojima sam nekad drugovao. Ovde bih se pogubio potpuno, a kako moj karakter ne trpi nepravdu, ili bih bio u zatvoru ili bi me neko ubio. Jer, ovde moraš da budeš vuk. Ako ne umeš, onda te pojedu – iskren je Borivoje.

Posle vojske u pečalbu

Čim je Borivoje 1978. odslužio vojni rok, otišao je kod strica Stanka i veoma brzo počeo da radi. Pošto nije znao jezik, a po zanimanju je bio mašinbravar, Borivoje je u početku prao sudove u hotelu na obali ciriškog jezera. Shvatio je da to nije posao zbog kog je došao, pa je sebi postavio više ciljeve.

– Bio sam momak u najboljim godinama, a nikud nisam mogao da izađem jer sam neprestano „šamarao“ tanjire i šerpe. Gotovo da nisam znao da li je napolju dan ili noć. Opet, na sreću, počeo sam da kuvam. Dok sam prao sudove, jednim okom sam gledao šta rade kuvari. Plata mi je odmah bila veća. Već treće sezone postao sam pomoćni kuvar, a naredne samostalni kuvar u istom restoranu. Kad se taj lanac hotela prodao jednom koncernu, idući za boljom platom, zaposlio sam se u firmi koja obrađuje ravne metale – priča Borivoje.

Sudbinski susret

Živana je upoznala Borivoja u Cirihu. Kad je završila za turističkog tehničara, godinu dana je bezuspešno čekala posao. Kada joj je „dosadilo“ da se prijavljuje na biro rada, otišla je kod sestre Anđele, koja u Cirihu ima supruga Slobodana Mladenovića i sinove Slavišu i Sinišu. U Cirihu je bila i njihova sestra Danica sa suprugom Stevom Vasićem, ali su se oni vratili u zavičaj.

– Radila sam u restoranu, pa u bifeu, pa sam servirala, a onda sam se zaposlila u firmi koja proizvodi i montira vodokotliće. Trenutno ne radim. U Bosni bih verovatno našla neki posao, ali nikada ne bih mogla da priuštim ni deo onoga što sada imam – iskrena je Živana.

Karta za raj

Borivoje nikada neće moći da zaboravi koliko mu je pomogao stric Stanko koji je u Cirihu sa suprugom Gordanom i ćerkama Natašom i Ksenijom. Njegovi roditelji nisu imali para da mu plate put do Ciriha.

– A ja sam izgarao od želje da odem. Stanko je verovatno to osetio i u preporučenom pismu mi poslao voznu kartu. Ne mogu da opišem koliko sam bio srećan. Dobio sam kartu za put u raj. I prvi posao mi je našao stric Stanko. Hvala Bogu i njemu što sam u Švajcarskoj – zahvalan je Borivoje.

Potomci

Živanin i Borivojev sin Aleksandar je šef u jednoj firmi, a ćerka Aleksandra studira menadžment i radi. U Srbiju dolaze samo na odmor. Vole da dođu, ali jedva čekaju da se vrate u Švajcarsku.

– U Srbiji mi je lepo sve dok ne moram lekaru ili na neki šalter. Onda moram da tražim vezu da bih završio posao. I pored toga, moram da čekam. Kad bi ovde znali kako to tamo funkcioniše, ne bi verovali – kaže Borivoje i dodaje da, iako će uskoro u penziju, ne planira da se vrati u Srbiju.