Same protiv bolesti i sirotinje

Vesti

U zabitom selu Kašalj na Rogozni, gde više nema ni žitelja niti uslova za život, tešku i neizvesnu bitku za goli opstanak godinama vodi usamljena i ozbiljno bolesna Vukica Milosavljević kojoj su naši čitaoci i drugi dobri ljudi puno pomogli pre pet godina kada joj je grom ubio tri krave i ostavio je bez igde ičega.

Za brašno

Tada su joj dobrotvori iz Srbije i dijaspore pomogli da kupi druge i još bolje krave, nabavi brašno, obezbedi druge namirnice i frižider i nekako nastavi dalje. Pomoć je tada stigla i iz Vlade Srbije.

Pet godina “Vesti” se više nisu bavile tada zbrinutom i skromnom Vukicom koja nam se povremeno javljala i obično saopštavala da joj je teško u bespuću i samoći, ali da ipak nekako gura i da joj pomoć nije potrebna. Poslednji poziv, pre nekoliko dana, bio je drugačiji.

– Ne mogu više, teško sam obolela, prihoda nikakvih nemam, od tri krave ostala mi je još jedna, jedva se prehranjujem. Nemam ni za lekove i što je najgore kuća mi je potpuno oronula, crep je propao, pa nakon svake kiše ili topljenja snega u sobi imam poplavu, preti opasnost da se krov sruši i da me zatrpa – kaže Vukica i dodaje.

Podrška dobrih ljudi

– Jedna krava mi je uginula, jer nisam mogla da je prehranim tokom zime. Jednu sam morala da prodam za lekove, lečenje i brašno. Ostala mi je još jedna koja me drži u životu. Pošto se sve teže krećem, ne znam kako ću i za nju obezbediti hranu – ističe Vukica i nada se da će joj dobri ljudi ponovo priteći u pomoć.

– Gladovaću ako budem morala, preskočiću i neke lekove, samo kad bih mogla da popravim krov na kući, da promenim deo crepa i greda i zaustavim prokišnjavanje. Sa ovakvim krovom ne smem čekati zimu. Nadam se da me čitaoci “Vesti” i drugi dobrotvori za ovih pet godina nisu zaboravili i da će mi ponovo pomoći. Sve dok sam mogla sama da se borim, ja sam se borila i za pomoć nisam molila, sada moram – kaže Vukica dok nam pokazuje zemljani pod koji celog svog života nije mogla da zameni patosom.

Našim čitaocima dobro je poznata i sudbina neverovatno uporne i hrabre Novopazarke Atife Ljajić koja se nakon pete vantelesne oplodnje (svaku je morala skupo da plati), prvi put porodila u 60. godini i na svet donela danas šestogodišnju ćerku Alinu. Sa penzijom od 160 evra Atifa jedva prehranjuje svoju mezimicu, a svakog meseca samo za kiriju, komunalije i struju mora da obezbedi bar 300 evra.

– Ne znam šta bi bilo sa nama da nam u pomoć nisu pritekli čitaoci “Vesti” i drugi dobri ljudi. Jedna dobrotvorka iz Kanade nam već nekoliko godina plaća kiriju, a povremene donacije dobrotvora iz dijaspore omogućuju nam da se prehranimo i platimo struju i komunalije. Kirija nam je plaćena do juna. Da li će anonimna dobrotvorka, kojoj smo beskrajno zahvalne, i dalje biti uz nas i da li ćemo i posle juna imati krov nad glavom još ne znamo i već brinemo. Pogotovu što je gazda najavio povećanje kirije sa 250 na 300 evra – priča Atifa i dodaje.

– Sve što sam u životu uštedela potrošila sam u mojoj dugogodišnjoj borbi za potomstvo. Bog mi je uslišio želju tek u 60. godini. Mislila sam da ću nakon četiri decenije teškog rada za mašinom u Tekstilnom kombinatu Raška imati bar za golo preživljavanje. Nažalost, od moje penzije Alina i ja ne možemo da preživimo, pa nam je svaka pomoć dobrotvora iz dijaspore zlata vredna – kaže Atifa.

Zahvalna do neba

– Svima koji su nam do sada pomogli šaljemo zahvalnost do neba, velike pozdrave i želje za dobro zdravlje – naglašava ova hrabra Novopazarka koja je svojom upornošću pomerila neke granice i mnogim ženama željnim poroda, makar i u poznim godinama, dala nadu.

Godine stižu

– Umreću, a neću dočekati da bar jedan dan gazim po patosu, parketu ili laminatu. Sanjala sam vodu u kući i kupatilo i živela za dan kada ću se okupati u svojoj kadi. Ništa od toga. Kad bih god sakupila neki dinar tragajući za klekom, pečurkom i drugim šumskim plodovima, uvek bi se isprečila bolest ili neka nesreća. Više ni to ne mogu da radim, godine stižu, čekaju me još teži dani – dodaje Vukica.