Spasli selo od prokletstva

0

Ono čime se ponose svi Soderčani je obnovljen manastir Svetog Simeona Stolpnika pored Soderačke reke u planini iznad sela i praznik svecu u čast koji se svake godine slavi 14. septembra.
 

Iz Ciriha na slavu
Goran Tašković živi i radi u Cirihu. Otišao je pre desetak godina da proba da radi kao vozač i ostao. Dobio je papire i ne žali toliko za rodnim krajem.
– Dok sam bio u selu i Vranju imao sam posao, ali od toga je moglo da se životari, a ne i živi zato sam krenuo u novi početak. Zavičaja se nisam odrekao, naprotiv, najmanje dva puta godišnje dolazim, a od toga redovno za slavu Svetog Simeona. Nije daleko Cirih. Čas sam avionom u Beogradu, a onda iznajmim automobil i stignem u Vranje. Naravno, privlači me miris domaćih jela, ajvara, dobrog pečenja. Nisam oženjen, pa ako rešim da stanem na ludi kamen voleo bih da mi supruga bude naše gore list – kaže Goran.

Žitelji Soderca svake godine proslave manastirsku i seosku slavu Svetog Simeona Stolpnika. Ove godine kum slave bio je Ivica Dodić iz soderačke familije Dodinci.
– Kad dođe praznik, to je božja milina. Počinje se 13. septembra, kada kum slave kolje junicu na mestu zvanom Kiliče, blizu Soderačke reke, ispod manastira. Kolje se za kurban junica i svaki gost je dobrodošao. Poštuje se služba, ljudi dolaze da se pomole za zdravlje, za napredak. Iste večeri sakuplja se narod uveče, crkveni odbor orgranizuje jelo i piće, po pet-šest ture prođu. Muzika bije, igraju i stari i mladi – priča sa zadovoljstvom meštanin Gradimir Grade Stojanović.
Nakon liturgije sledećeg dana, koju po pravilu drži episkop vranjski Pahomije sa sveštenstvom, postavlja se trpeza ljubavi od čorbe sa junećim mesom ili gulaš.

Zapušteni raj
Veruje se da manastir potiče iz 13. veka, kad se i selo Psoderci spominje u srednjovekovnim spisima. Sadašnja crkva sagrađena je 1871. godine, a osveštao ju je tadašnji episkop vranjski Pajsije.
Pored manastira, kada se pođe naviše uz reku postoji izvor sa, kako predanje kaže, lekovitom vodom. Smatra se da leči slabovide, pa su se ljudi vekovima tu umivali, pili vodu i ostavljali darove, novac ili peškire ili neki deo odeće od obolelog. Danas je izvor uređen i sagrađena je nova česma.
 

Đavo u selu
Slobodan Dodić živi kao penzioner u Divači kraj Sežane u Sloveniji. Otišao je iz sela 1974. godine, počeo kao radnik na železnici, a u penziju izašao kao šef stanice.
– Svoje korene nikad ne zaboravljam, a to sam preneo i na decu. Supruga mi je iz naših krajeva, ćerka se udala u Gospođincima. Sin živi u Divači, a supruga mu je iz Srbije. Član sam srpskog kulturno-umetničkog društva u Kopru, gde igram u folkloru. Ipak, najviše volim da dođem u svoje rodno selo – kaže Slobodan. – Soderce se nekad belelo od ovaca, goveda, krave, žetve, vršidbe, puni ambari. Danas, gledam krava-dve, jedno svinjče, četiri kokoške i petao. Selo je počelo potpuno da nestaje kad se otvoriše fabrike. Zapošljavali se u Simpu, Jumku ili Koštani. Tad je počela velika zavist. Brat brata gledao je ispod očiju, svi su vodili računa o drugom, a ne o sebi. Ušao je đavo u selo zato i je i polako nestajalo – ubeđen je Slobodan.

U manastiru je između dva rata bila osnovna škola, do četvrtog razreda, nastavu je držao pop, ali 1948. godine nova vlast je stavila katanac. Izgrađena je nova škola u centru sela. Do 60-ih godina imala je preko 80 đaka, danas manje od 20.
– Sećam se kako se ranije slavilo u mali manastir kako smo ga zvali. Dolazio je grdan svet. Iz čitavog kraja, najviše iz Poljanice na konjima. Muka i nevolja ih je terala, a bili su i pobožni. Konje bi vezali u reku za repove, prespavali bi, pa ujutru na službu i na česmu umivanje za zdravlje i ostavljanje darova. Posle toga bi zaseli, ali svako je u torbu donosio jelo i piće. Radila je i crkvena vodenica, mesio se hleb, klala se je junica, ali davali su najimućniji i crkva. Kad se zajede i okrepi duša, počeo bi sabor i trajao do pred noć. Igralo se je, zemlja se tresla – priča meštanin Toma Stojiljković.
On priča o sudbini manastira i naravi svojih seljana za vreme komunističkog zemana, posle rata.
– Čudan smo narod, a i komunističko vreme beše zaguljeno, dozvolismo da svetinju iz srednjeg veka zapustimo. Sve beše zaraslo u travu, šiblje, strah da te uhvati. Na manastirski tavan lisice su se izrodile. Za manastir smo bili složni, tek, od 1995. godine. Ne samo što smo ga obnovili nego napravismo rajsko mesto na zemlju uz Božju milost – navodi Tomislav.


Odluka na sahrani

Tomislav Stojiljković, Gradimir Stojanović, Bratislav Jovanović i još desetak meštana čine crkveni odbor i najzaslužniji su što se Eparhija vranjska ponosi njihovim manastirom.
– Presudna je bila 1994. godina. Spuštiše se crni gavranovi na soderačke kuće, 34 sahrane su bile, nema ko nije nosio crninu. Kad onaj sektaš Mađar pobi ljude u kasarnu među njih beše i dečko iz našeg sela. Kad ga sahranismo, digoh se na sofru i rekoh: "Ljudi, da obnavljamo što pre manastir, da se pomolimo na Svetoga Simeona, inače selo će da uništi prokletinja. Pade dogovor i i spasismo selo – priča Gradimir.
Radilo se je muški, kažu.
– Davao je ko je koliko mogao, neko više, neko manje. Obnovismo česmu sa lekovitom vodom, leči nerotkinje, a posebno je poznata ona što leči očne bolesti – navodi Bratislav Backo Jovanović, meštanin Soderca.
Soderčani su gostoprimljivi ljudi. Bilo da ste došli na slavu ili kao putnici namernici, nećete ući u kuću, a da vas ne posluže prvoklasnom domaćom rakijom, mezetlucima koji su se zatekli.
– Na gosta dušu će damo, među sobom se, baš, ne poštujemo, ali srpska rabota, što bi se reklo. Kad nas napadne neka veća nevolja, tada se složimo i pokažemo svu svoju solidarnost – kaže jedan žitelj ovog brdovitog sela.

 

Život na stubu
Simeon je do osamnaeste godine bio čobanin, a onda se zamonašio u sirijskom manastiru Teleda, gde je vrlo brzo po pobožnosti nadmašio sve kaluđere i čak zbog preterane revnosti jedno vreme bio izbačen iz monaškog bratstva. Jedno vreme živeo je na planini Kalat Siman tako što je bio prikovan za stenu. Tako je i privukao pažnju Meletija, uticajnog čoveka u to doba, koji ga je ubedio da dozvoli kovaču da ga oslobodi okova. Kako bi izbegao da ga dodiruju, Simeon je tražio da mu se napravi stub na kome je stalno boravio. Napravili su mu stub visok 16 metara. Tu je živeo i propovedao, a tu se nalazilo i malo sklonište koje je Simeon koristio za molitvu. Simeon je stalno postio, a obed mu se sastojao od vode i raskvašenog sočiva.

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here