Pod viševekonom turskom okupacijom u davnim vremenima proslavljanje je i u posne dane moralo biti mrsno ukoliko na slavu nenajavljeno dođu Turci, dok je upaljena slavska sveća sakrivana pod lonac.
U ateističko vreme režim u Jugoslaviji zvanično nije zabranjivao verske obrede, ali je u lokalnim sredinama i po zadatku komunističke partije, motreno na svaku sveću i sve one koji ulaze u crkvu.
Zato su Srbi u SFRJ, koji se nisu priklonili bezbožništvu, iz opreznosti pravili kompromis pa su svetkovinu organizovali kao gozbu bez spoljnih verskih obeležja, dok su iskonske seoske zavetine, "prekrštavane" u "partizanske slave".
Slava je ostala u svesti ljudi i kada su napuštali svoje tradicionalne seoske zajednice u procesima urbanizacije i industrijalizacije – pa je preneta i u gradove. Međutim, usled nedostatka vremena i prostora, kao i brojnih poslovnih obaveza, danas se u gradovima često dešava da domaćini kupuju gotove slavske kolače, kao i da slavu obeležavaju u kafani ili restoranu.
Kupovina gotovog slavskog kolača ne menja osnovnu strukturu slave, smatra prota Aleksandar Sredojević iz Hrama Svetog Save u Beogradu. Ali, ukazuje da proslava krsne slave u kafani nije primerena i često ume da krene u pogrešnom pravcu, kao i da pojedinci pripremaju samo gozbu bez verskih obeležja što, kako je ocenio, "vodi u izmotavanje".
– Slavu treba obeležeti u krugu porodice i skromno. Slava treba da bude skroman i pobožan susret koji približava ljude i ukazuje na duhovnu vertikalu – poručuje prota Sredojević.
