Ipak nije reč o identičnim slikama, iako je osnovna paleta ista korišćene su različite boje, postoje nesaglasja u teksturi ali i potezima četke, objavili su stručnjaci.

U Van Gogovom muzeju u Amsterdamu do prvog septembra traje izložba „Van Gog i suncokreti“ čija je okosnica, uz dvadesetak prikaza cveća iz stalne kolekcije, storija o čuvenih jedanaest slika na kojima se nalazi biljka pomenuta u naslovu, a koje je veliki umetnik naslikao u Arlu (sedam) i Parizu (četiri) u vremenskom razmaku od nekoliko meseci. Jedna verzija čuva se upravo u ovoj kući i ona je, zajedno sa varijantom koja se nalazi Nacionalnoj galeriji u Londonu, na specifičan način bila predmet opsežne stručne analize, o čemu je za „Njujork tajms” neposredno pre otvaranja postavke govorila Ninke Baker, kustoskinja ove amsterdamske institucije.

Pored ova dva rada, a kako dalje navodi Bakerova, poznato je da se od slika nastalih u Arlu još po jedna nalazi u Minhenu, Tokiju i Filadelfiji, jedna je nastradala u požaru u Japanu tokom savezničkog bombardovanja Osake za vreme Drugog svetskog rata, dok je jedna u privatnom vlasništvu. Smatra se da su primerci koji se mogu videti u glavnim gradovima Ujedinjenog kraljevstva i Holandije ujedno i najlepši iz ove serije ali se nalaze u takvom stanju da se ne preporučuje njihovo dugo putovanje van zdanja u kojem se nalaze.  Londonski muzej pozajmio je sliku samo tri puta – dva puta upravo Van Gogovom muzeju, a trenutno se može pogledati na velikoj izložbi posvećenoj ovom umetniku u Tejt Britan. Muzej u Amsterdamu, pak, odlučio je prošle godine da delo koje mu je povereno više ne šalje ni na kakav put, jer je mikroskopom ustanovljeno da su žuti pigmenti rada prilično nestabilni i da postoje indicije prelaska tonaliteta u braon ili zelenu. Zbog sveta toga istraživanje na temu koliko se i u čemu dve verzije „Suncokreta“ razlikuju sprovedeno je posredstvom najnovije tehnologije kojom je prevaziđen problem fizičke razdaljine među delima.

„Londonski“ primerak nastao je ranije i smatralo se da je „amsterdamski“ u neku ruku njegova jednostavna reprodukcija, pošto je i sam Van Gog na taj način sliku okaraktarisao. Zanimljivo je da je prvo delo urađeno leta 1888, dok je drugo naslikano u januaru 1889, ali pod intrigantnim okolnostima. Naime, prvo pomenuto delo krasilo je sobu francuskog umetnika Pola Gogena, Van Gogovog tadašnjeg prijatelja, sa kojim je on boravio u istoj kući u Arlu te jeseni, a nakon što se njihovo dvomesečno druženje završilo neslavno –posvađali su se, Van Gog je doživeo nervni slom i sebi je odsekao uvo – Gogen je, nakon povratka u Pariz, u pismu zamolio Holanđanina da mu, ipak, ako može, pošalje baš „Suncokrete“ kao „savršen prikaz njegovog originalnog stila“. Van Gog, posle svega, nije bio voljan to da učini i uradio je isti motiv ponovo, ali ni tu varijantu nikada nije uručio Gogenu.

Nakon trogodišnje studije u kojoj su učestvovali konzervatori iz Nacionalne galerije i Van Gogovog muzeja zaključeno je da „slika koja je nastala kasnije ipak nije identična kopija prethodno naslikanog dela, iako je osnovna paleta ista, korišćene su različite boje, postoje nesaglasja u teksturi ali i potezima četke“. Kako je istakla Ela Hendriks, profesor konzervacije i restauracije na Univerzitetu u holandskoj prestonici, koja je i vodila ceo projekat, mada široj javnosti to može biti minorno, za istoriju umetnosti to su važna saznanja, posebno imajući u vidu značaj autora i dela opusa o kojem se radi, ali i činjenice da možda svih ostalih „Suncokreta“ ne bi ni bilo da Gogen nije zatražio original.

https://www.youtube.com/watch?v=09Yf768a3lg

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime