Milorad Živković (73), koga svi poznaju po nadimku Mile Zeka, iz Radošina kod Svilajnca 1971. godine je otišao u Nemačku više da bi proputovao i “video sveta”, nego da bi radio.
Nekada je, veli, bilo drugačije. Uzmeš pasoš i ideš kud hoćeš. Vratio se u zavičaj, oženio se Jelicom (69) i naredne godine su zajedno otišli u Nemačku na tri meseca. Potom su 1973. godine otišli u Inzbruk, u kome su prijavljeni već pola veka.
Milorad je osam godina radio u firmi za izolaciju, a potom 30 godina kao vozač. Jelica je radni vek provela u bolnici. Čim su se penzionisali pre 11 godina vratili su se u Radošin. Milorad dve godine nije odlazio u Austriju, a Jelica ode povremeno zbog dece. Iako imaju trajni boravak, nisu želeli da ostanu u Austriji, niti da uzmu njihovo državljanstvo.
– Mislim da sam se i ovde snašao. U Austriju nisam išao dve godine. Ne volim. Možeš da voziš mercedes, da obučeš najbolje i najskuplje odelo, ali u Austriji si auslender. Kada sam odslužio vojsku, mislio sam da sam konačno postao civil. A ja sam tamo bio u drugačijoj armiji. Bio sam svojevrstan vojnik 40 godina radeći u državi pod Alpima – kazuje Milorad.
Nastavlja da objašnjava.
– Ovde mi sat više služi za ukras. A tamo sam u njega gledao svaki čas. Vozio sam hladnjaču sa prehrambenim proizvodima za prodavnice po Tirolu. Prelazio sam po 400 i više kilometara. Ustajao sam u 1,15! Brzo bih gasio budilnik da se Jelica ne bi probudila. Nekada ne bih ni uspeo da zaspim, već bih se prevrtao po krevetu. Ne bih smeo da zažmurim, da se ne bih uspavao. Kada je bilo snega po putevima, kretao bih sat ranije, jer sam morao da vozim sporije – priča Milorad.
I Jelica kaže da joj je posao u bolničkoj kuhinji, u kojoj je radila 40 godina, bio veoma težak. Vremenom se navikla.
– Najviše mi je žao što smo gotovo celog života bili odvojeni od dece. Ostavili smo ih u Srbiji, jer smo mislili da ćemo kratko raditi u inostranstvu. Da zaradimo za automobil, za traktor, a tamo stekosmo penzije. Deca su kasnije došla. Sad smo mi ovde, a oni su tamo – kaže Jelica.
Još je veoma vredna. Sama održava kuću, baštu i dvorište puno cveća i ne želi da angažuje kućnu pomoćnicu. Dok se Jelica bavi kućom i dvorištem Milorad ima svoje hobije.
Pre svega vojne terence kojih ima nekoliko. Posle terenaca počeo je da kupuje radio-stanice raznih modela, proizvedene u Americi, Engleskoj i Jugoslaviji od 1944. godine do 1990. godine.
Najponosniji je na američku radio stanicu iz 1944. godine, koju, veruje, nema niko u Srbiji. U njegovoj kolekciji su i engleska radio stanica DRC 320L, radio-aparat bangolipsen, koji je najskuplja marka u Danskoj, razni magnetofoni, video rekordere, pa čak i vojne generatore za proizvodnju struje…
Ispunio mladalački san
Kada su kupili sve što su naumili, sredili kuću i vikendicu, Milorad je ispunio mladalački san. Na vojnom otpadu kupio je tri terenca vilis MB, kampanjolu i Pincgauer, originalne delove nabavio je u inostranstvu i reparirao ih. Sva vozila su u voznom stanju, a u onima koja su registrovana voli da se provoza po selu, a najviše da obuče uniformu i da ode na skup oldtajmera.
– Prvo sam kupio vilis MB proizveden 1942. godine. Bio je krš, ali mi ga je kolega potpuno renovirao. Želeo sam baš to terensko vozilo armije SAD, jer sam ga vozio dok sam bio na odsluženju vojnog roka. Tamo sam dobio i vozačku dozvolu. Veoma sam zahvalan Vojsci Jugoslavije, koja me je opredelila za životno zanimanje – kaže Živković.
Potom je kupio drugi Pincgauer, austrijsko terensko vozilo, proizvedeno 1983. godine i Zastavu AR 51/55, čuvenu kampanjolu, proizvedenu 1971. godine u kragujevačkoj Zastavi po Fijatovoj licenci. Svoj vojno-izložbeni upotpunio je traktorom Man, jer je u Austriji vozio kamion iste marke. Za sva vozila ima rezervne delove, redovno ih održava jer želi da svako od njih uvek bude u voznom stanju.
Potomci
Milorad i Jelica imaju sina Zlatana i kćerku Zlatanu. Zlatan je u Inzbruk otišao kada je završio srednju tehničku školu u Nišu. Sada se bavi elektronikom. Zlatana je u Austriju došla kada je završila osmogodišnju školu. Udata je za Slađana Obradovića sa kojim je izrodila kćerke Jelenu, Marinu i Nevenu. Slađan radi kao keramičar, a Zlatana u obdaništu. Svi su vaspitani po srpskim običajima, odlaze u crkvu i čak petkom posete. I njima se više dopada u Srbiji, ali su u Austriji izgradili budućnost.
Humanost
Jelica i Milorad su odvajali deo devizne ušteđevine za stvaranje boljih uslova u rodnom selu. Pomagali su manastiru Radošin, učestvovali u rekonstrukciji električne mreže, asfaltiranju seoskih puteva i kad god je šta zatrebalo.
Pa prijatelju sto se nisi ranije vratio ako je ovde kao u Vojsci a kako vidim sve si stekao u Austriji a ne u Srbiji.
И ја сам и даље у Völs и радим исто у Mpreis пријатељу.Поздрав
Covek prica istinu.
Zivim i radim u Austriji,nije bas tako sto kaze doticni covek..Ko vozi kamion ili bus, ima beneficirani radni staz a tek mesecno primanje debelo je placen! A tek drzavni posao u bolnici isto debelo placen! Pozz iz Austrije
Da si ostao u seledri, još bi zapišavao dvorište i tarabu. Po fazonu otišao zbog turizma pa ostao 40 godina.
Ne znam čemu ovako negativni komentari.Čovijek je penziju zaradio u Austriji, prema tome bar malo poštovanja.Ti ljudi su znali od porodice po godinu dana razdvojeni biti, nije bilo telefona i navigacije, video poziva, još rat kasnije…Mnogi rade i stekli su bogatsvo negdje u svijetu ali vole svoj narod, svoju zemlju i mijesto odakle su.Šta je tu loše?Ne stide se porijekla kao većina današnjih “došljaka”.
Po komentarima se čini da su pojedinci juče došli u Austriju i svo znanje pokupili.
Sve sto je u ovom tekstu napisano o “vojnickom” zivotu u Austriji je NEISTINA…Treba da se stidite takvih reci o drzavi koja vam je omogucili zivot kakav imate i da napisite ISTINU ,a ne da iznosite LAZI…Niko u Austriji ne ostaje da bi se “mucio i tesko zive”, i prestanite vise ovakvim tekstovima da LAZETE citaoce…
Sve je tacno i tako se normalni osecaju stranac ovde stranac tamo gost u domu svom
I ja sam otisao u penziju pre , nepune , dve godine . Vratio se u svoj zavicaj iz Beca gde sam stekao penziju . A onda nakon godinu dana , ponovo spakovao kofer i nazad u Bec kod svojih unuka i dece . Tu kucu, koja je naj veca i najskuplja u mestu , sam prepisao deci i oni to sada ponekad obidju , stota porave itd. A ja svaki dan imam svoje rituale na koje sam navikao za 40 gd i ne pada mi na pamet da idem negde gde nema nikakvog sistema nista pouzdano , samo zato sto sam se tu slucajno rodio . Dakle , svaki zivot je prica za sebe . Predlazem svima da trose tamo gde ste i zaradili .
Koliko radiš toliko i imaš. Naravno da u Austeiji postoji odredjena disciplina. Da nije nje i Austrija bi orišla na doboš. Kome se ne svidja život u Austriji, neka izvoli gde ima boljeg života. Niko nikog ne drżi nigde na silu.
Bravo Dr . Ocito mnogi nisu bili u pravoj vojsci , pa porede jedno demokratsko drustvo sa istim.