Dugo putovanje kroz Evropu bližilo se kraju. Kao nijedan šampion Starog kontinenta pre, a ni posle nje, Crvena zvezda je u sezoni 1991/92. bila na korak do još jednog finala, korak do šanse da brani i odbrani Srebrnu amforu. U tome su pokušavali da je spreče svi – njeni protivnici na terenu, ali i oni mnogo moćniji, za zelenim stolom u sedištu UEFA i u tome su na kraju i uspeli.
Jer, kako drugačije objasniti odluku evropske kuće fudbala da jugoslovenski šampion, u tom trenutku jedan od najboljih timova na svetu, nijednu utakmicu kao domaćin nije mogao da igra na svojoj "Marakani"!
U periodu kad se raspadala država čiji su bili šampion, kad su na jednom njenom delu počinjali ratovi, a drugom se spremale svakakve sankcije, Zvezdini fudbaleri su se kao nomadi, prognanici iz svog grada i svoje zemlje, seljakali okolnim državama i igrali utakmice. Jedan trofej su već izgubili, u Superkupu Evrope pošto je Mančester Junajted ubedio UEFA da treba da se igra samo jedan susret, i to na Old Trafordu. Dejo i drugovi,u to smo i danas sigurni, zgromili bi Engleze na "Marakani". Ovako, 1:0 je bilo dovoljno za prvi trofej "đavola" na početku ere Aleksa Fergusona.
Zvezda je, ipak, sijala. Igravši i u Segedinu, deklasirala je Portadaun (4:0 i 4:0) i Apolon (3:1 i 2:0) i u prvoj, eksperimentalnoj sezoni buduće Lige šampiona domogla se grupe. Poraz od Sampdorije u Đenovi (0:2) nije uzdrmao učenike Vladice Popovića. Usledila je serija pobeda nad Anderlehtom u Budimpešti (3:2) i Panatinaikosom u Atini (2:0) i Sofiji (1:0).
Opet je Zvezda bila krojač svoje sreće. Bila joj je potrebna još pobeda nad Sampdorijom u Sofiji i – eto novog finala.
Ali, baš kao ni dve decenije ranije, kad se Džajićevoj generaciji isprečio PAO, ponovo je Vembli ostao sanak pusti. Tada je odahnuo Krojfov Ajaks, a sada Krojfova Barselona.
Te večeri, 1. aprila 1992, glavni grad Bugarske bio je obojen crveno-belim bojama. Slili su se navijači iz Srbije na stadion Narodne armije, da budu uz svoj tim protiv strašne italijanske ekipe. Trener Samdorije, naš proslavljeni as i stručnjak Vujadin Boškov, imao je na raspolaganju pola reprezentacije "azura" – golmana Paljuku, Lombardija, Vjerhovuda, Bonetija, Đanluku Vijalija, Roberta Manćinija…
Igrao se 11. minut kad je Mihajlović, na sličan način kao protiv Bajerna pre, ali i mnogo puta posle, iz slobodnog udarca i velike udaljenosti poslao pravu bombu koja je Paljuku ostavila – zaleđenim. Bilo je to 1:0 za Zvezdu. Međutim, Sampdorija je bila preozbiljni rival da bi pala posle ovog udarca. Polako, ali sigurno njeni igrači su zavladali terenom. Oko Milojevićevog gola stezala se omča… U 33. minutu najviši pred golmanom Zvezde bio je Katanec, njegov šut je kratko odbijen, ali nekadašnji jugoslovenski reprezentativac je reagovao još jednom i iz drugog pokušaja zatresao mrežu. Osam minuta kasnije Vasilijević je intervenisao ispred Vijerija i lopti promenio put – toliko da prevari svog golmana i Sampi donese prednost.
Prednost koju će maestralni Manćini u 75. minutu povećati poslednjim golom na utakmici, za pobedu od 3:1 i otvoren put ka finalu.
