Na predstojećim izborima u Turskoj za aktuelnog predsednika Erdogana biće veoma tesno. Ali, da se pitaju nemački Turci, Erdogan bi pobedio. Šta se krije iza te njegove popularnosti među Turcima u Nemačkoj?
Novog predsednika i novi parlament 14. maja biraće ne samo Turci u Turskoj, već i turski državljani u čitavom svetu, pa tako i u Nemačkoj, gde živi najveća turska zajednica van matične zemlje. Prema zvaničnim podacima Savezne službe za migraciju i izbeglice, u Nemačkoj je pre pet godina živelo 2,8 miliona stanovnika sa turskom migrantskom pozadinom. Oko polovina njih još uvek ima tursko državljanstvo.
Već od 27. aprila, pa sve do 9. maja oni mogu da daju svoj glas u jednom od 14 turskih diplomatskih predstavništava u Nemačkoj. Generalni konzul Turhan Kaja u razgovoru za DW kaže da ne može još da govori o detaljima izbornog procesa, jer proces odobravanja nemačkih vlasti još traje.
Na ovim izborima bi dugogodišnji vlastodržac Redžep Tajip Erdogan mogao i da izgubi. Njegov suparnik je Kemal Kiličdaroglu, političar kemalističko-sekularne Republikanske narodne partije (CHP), koji uživa podršku širokog spektra politike i društva.
Erdoganova jaka baza u Nemačkoj
Ali, kad su u pitanju glasovi nemačkih Turaka, Erdogan i njegova stranka Partija pravde i razvoja (AKP) mogu da računaju na jasnu pobedu.
Metin Sirin već 43 godine živi u Kelnu. Četiri decenije je radio u Fordovoj fabrici i bio aktivan član sindikata. On je i ranije glasao za Erdogana, a to, kako kaže za DW, namerava i sada da uradi: “Proteklih 20 godina su moje simpatije za AKP postale sve veće.”
– Ljudi turskog porekla u Nemačkoj većinom svoj glas daju Erdoganu. To je realnost – objašnjava Junus Ulusoj iz Centra za turske studije i istraživanja integracije (ZfTI) pri Univerzitetu Duisburg-Esen. On kao primer navodi da je za Erdogana na predsedničkim izborima 2018. godine glasalo 64,8 odsto nemačkih Turaka, dok je u samoj Turskoj za njega glas dalo 52,6 procenata glasača.
Ipak, nije kompletna turska dijaspora tako jasno za Erdogana. On je tako je na istim tim izborima 2018. u SAD osvojio samo 17 odsto tamošnjih glasova, u Velikoj Britaniji 21 procenat, u Iranu 35, i Kataru 29 odsto.
To kako nemački Turci glasaju u samoj Nemačkoj nailazi na kritike. Mnogi se pitaju kako oni mogu u Nemačkoj da glasaju za socijaldemokrate i Zelene, a u Turskoj za islamsko-konzervativnu AKP?
Za Metina Sirina to je sasvim racionalna izborna odluka. Kaže da je to čak i znak koji pokazuje koliko su konzervativni turski birači u Nemačkoj otvoreni za promene i koliko su malo fanatični: “Naravno da ljudi biraju onu stranku koja zastupa njihove interese. Na to bi trebalo gledati pozitivno.”
Fascinacija Turskom
Politički analitičari to vide slično: “Naravno da i kao stranac gledate koja vam je stranka bliska. Ranije je bilo pitanje: CDU ili SPD? Tada su Turci u Nemačkoj uglavnom bili radnici pa su im socijaldemokrate sa svojom međunarodnom orijentacijom bili bliži od konzervativnih demohrišćana”, ocenjuje Ulusoj.
Prvi Turci koji su kao gastarbajteri došli u Nemačku šezdesetih godina prošlog veka, uglavnom iz ruralno-konzervativne Anadolije.
– Kad se ljudi odnekud isele, oni ipak i dalje razvijaju vrednosti koje su poneli sa sobom. Njihova konzervativno-religijska shvatanja se upravo u dijaspori dodatno konzerviraju – objašnjava Ulusoj.
Važan faktor za odluku Sirina da glasa za AKP jeste “razvoj Turske pod Erdoganovim rukovodstvom”. On čak Tursku poredi s nekadašnjom Nemačkom:
– Kada smo došli ovde, bili smo fascinirani Nemačkom. Državne službe, bolnice i auto-putevi su zaista bili za divljenje. Stalno nam je bilo žao što u Turskoj nismo mogli da vidimo ništa slično. U proteklih 20 godina, međutim, vidimo da su naše bolnice i auto-putevi na svetskom nivou.
Nikog ne interesuje kako glasaju Italijani
Mnogi Nemci uopšte i ne pokušavaju da razumeju izbornu odluku konzervativnih nemačkih Turaka, ukazuje Ulusoj. To njihovo izborno ponašanje može se “ideološki ocenjivati ili ocrniti”, ali se može i pokušati da se razume zašto tako glasaju. Uz to, prema njegovim rečima, tu je i usredsređenost nemačke javnosti na tursku zajednicu.
Pritom oni nisu jedini stranci koji žive u Nemačkoj, ističe Ulusoj, podsećajući da postoji i velika italijanska zajednica s pravom glasa: “U Italiji je na vlast došla desno-populistička vlada, ali niko u nemačkoj javnosti ne zna kako su Italijani u Nemačkoj glasali. Nikoga to nije interesovalo.”
Sociološkinja Sabrina Majer ističe:
– Erdoganu je bilo lako da se obrati delu ljudi turskog porekla koji su priželjkivali da budu cenjeni zbog tog njihovog porekla. Zbog politike nemačke vlade kod tih Turaka nije mogao da se razvije osećaj da su deo nemačkog društva – kaže ta profesorka na Univerzitetu u Bambergu.
Prof. Majer podseća da za Turke dugo nije bilo pojednostavljen proces sticanja nemačkog državljanstva, za razliku od drugih useljeničkih grupa, na primer iz Rusije.
– Takvi faktori dovode do toga da ljudi koji ovde žive u trećoj generaciji iz prkosa glasaju za Erdogana – zaključuje Ulusoj.
Zato sto ne zive u Turskoj.