Reditelj Želimir Žilnik je dobitnik najveće počasti 52. FEST-a, nagrade Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. Tokom skoro šest decenija karijere, snimio je oko 60 filmova, a zajedno s Dušanom Makavejevim, Žikom Pavlovićem, Sašom Petrovićem i Lordanom Zafranovićem, postaje jedan od najznačajnijih režisera “crnog talasa” u jugoslovenskoj kinematografiji, u drugoj polovini 60-ih, koji je imao kritičan stav prema tadašnjem komunističkom poretku.
Kako se ne eksponira u javnosti, o njegovom privatnom životu se ne piše previše, a poznato je da ima ćerku Mašu, koja je dobila ime po njegovoj majci, kao i unuka Viktora i unuku Anu, nazvane po njegovom deki Viktoru i baki Ani Žilnik.
Porodična istorija prepuna je tragedija. Rođen je 8. septembra 1942. u koncentracionom logoru na Crvenom krstu u Nišu, gde je njegova majka Milica Šuvaković, aktivistkinja Komunističke partije i filozofkinja, bila zatvorena tokom trudnoće. Nekoliko meseci nakon njegovog rođenja, Milica je streljana. Otac Konrad Žilnik Slobodan je bio narodni heroj koji je poginuo pred kraj rata u blizini Pirota, tako da ga se slavni režiser ne seća. Kako je jednom ispričao, otac ga je video samo dok je bio beba. Bista njegovog oca nalazi se u niškom parku preko puta Gradske kuće. Konrad je rođen u Kapljoj Vasi, a sa ocem Viktorom i majkom Anom došao je u Niš pre Drugog svetskog rata. Dok je Konrad stradao kod Pirota, njegovi roditelji su pogubljeni na Banjici nakon što je raspisana poternica za njihovim sinom. Milica Maša Šuvaković, rediteljeva majka, bila je rođena Zemunka, a u logor je odvedena pod lažnim partizanskim imenom Jovanka Popović. Tako je Želimir odrastao kod majčinih dede i bake u Novom Sadu.
– Iz Niša sam prešao u Zemun kod bake i deke i oni su me čuvali, a nakon njihove smrti, uzima me tetka koja je živela u Novom Sadu, bila udata za cenjenog doktora Petrovića – objašnjava reditelj.
Kao zahvalnost za sve što su mu pružili, danas ima dva prezimena, Žilnik i Petrović. Kako je jednom prilikom ispričao, u školu je pošao 1949, a iz prvog dana škole nosi jednu bolnu uspomenu.
– Neka ustanu svi kojima su roditelji poginuli u ratu. Od nas dvadesetak, pamtim da nas je ustalo više od polovine – seća se on.
Završio je Pravni fakultet, mada ga je uvek privlačila umetnost, za šta je zahvalan ujaku. Pravo mu je, kaže, bilo od koristi u sudskim sporovima, jer su mu u socijalizmu filmovi često bili cenzurisani i zabranjivani.
Film “Rani radovi”, snimljen 1969, govori o studenskim demonstracijama iz 1968. i okupaciji Čehoslovačke, a iste godine dobio je “Zlatnog medveda” na Berlinskom festivalu, i četiri nagrade u Puli.
Njegova dela se, u različitim retrospektivama, prikazuju u celom svetu.
