– Bog te mazo! – reče Pop žmirkajući. – Pogle koliko snega!
Zujali su u kabini uspinjače iznad vrhova jela.
– Šta misliš da se ovo otkine?
– Pa, ne bi mnogo ostalo od tebe, čoveče… – reče Čile.
Zatim su zaslepljeni snegom prešli u plitkim cipelama stazu za veleslalom. Pop je u prolazu napravio grudvu.
– Pravi sneg – rekao je. – Ne sećam se kad je tamo kod nas poslednji put padao?
– Nema više nekadašnjih snegova… – rekao je Čile.
Nalaktiše se na šank hotela "Belvi".
– Pune su mi snega! – reče Pop.
– Pa, istresi ih! – reče Čile.
Pop pažljivo istrese sneg iz cipela u "martinijevu" pepeljaru.
Kelner je istog časa zameni. – Izvolite?
– Flašu piva, sa dve čaše – reče Čile.
Pop je i dalje gladio svoju grudvu sve dok se od nje ne načini savršena lopta. Napolju iza stakla nečujno su klizili smučari po padini.
– Idealno za decu! – reče Pop. – Šta misliš, koliko ovde košta dan?
– Pojma nemam…
– Ispod pedeset evra sigurno nije! – proceni odoka Pop.
Grudva pređe iz svetloplavog u ljubičasto.
– Pričuvaj mi je malo! – reče Pop i ode do recepcije.
Tamo je razgovarao sa recepcionarom. Čile nije znao šta da radi sa grudvom. Premeštao je sa dlana na dlan. Jedna dama s druge strane okruglog šanka pogleda ga s blagim čuđenjem. On joj se stidljivo osmehnu i sleže ramenima.
– Otišli su da ga zovu… – vrati se Pop. – Daj mi grudvu!
– Kad imamo voz?
– U šesnaest i četrdeset.
– Ima vremena…
– Kad pomislim samo gde nam deca žive! – reče Pop. – Nije ni čudo što su stalno bolesna! Lekari kažu da se deci na ovoj visini za nedelju dana promeni krvna slika. Pogle, kakav vazduh.
– Šta vredi kad posle opet moraju da siđu…
– Nešto mislim, kad bi čovek… – reče Pop.
– Pa ne možeš valjda živeti na planini! – reče Čile. – Šta bi radio čitavog života na planini?
Mladić se pojavio nešto kasnije. Izveo je vratolomnu kristijanu, zaustavivši se u oblaku snežne prašine.
– Eno ga! – reče Čile.
– Idealno za decu… – reče Pop. – Da oni moji vide!
– Još jedno pivo? – upita Čile. – Ja častim!
– Važi – reče Pop.
Tako popiše još jedno pivo. Grudva pređe iz ljubičastog u prozirno. Za to vreme mladić je otresao sneg sa skija i uredno ih vezao zajedno sa štapovima. Zatim skide zaštitne naočare i strese snežnu prašinu sa kose kao mladi pas.
– Kakav vazduh! – uzdahnu Pop paleći cigaretu.
– Može da se pije… – reče Čile. – Ali posle, kad siđeš, potpuno si neotporan na razne klice. Najbolje je i ne voditi ih nigde. Nek se naviknu…
Mladić je svukao rukavice i otkopčao smučarsko odelo. Vukući teške cipele, on priđe šanku:
– Samo da sredim račun – reče. – Odmah se vraćam.
– Može – reče Čile.
– Koliko ovde košta dan? – zaustavi ga Pop.
– Tries pet – reče mladić i odvuče svoje cipele do recepcije.
– Šta sam ti kazo! – reče ponosno Pop. – Tries pet!
Onda su još malo sedeli i posmatrali smučare kako se penju ski-liftom iz doline.
Mladić se vrati sa recepcije sa koferom u ruci. Krenuli su zajedno preko snega, ispod međunarodnih zastava na vetru. Prozirna grudva udavi se u pepeljari sama u sebi.
– Pogle šta dišemo dole! – reče Pop dok su se spuštali uspinjačom tonući u smog. – Pogle šta dišemo, bog te mazo!
– Koja je ovo visina? – upita Čile.
– Hiljadu osamsto – odgovori mladić.
– Šta mislš da se ovo otkači? – upita Pop.
Čile ne reče ništa.
– Je l’ mora sa lisicama? – upita mladić.
– Ne mora – reče Čile i ponovo ih vrati u džep.
