Živim i radim u Karpiju, sve sa većom željom da promovišem srpsku umetnost van Srbije. Neću zalaziti u to na koliko odjeka moja želja nailazi među srpskim umetnicima, ali, neću stati, svakako. I oni koji me znaju, znaju dobro da se nikad nisam libila da radim i za sebe i za druge, i znam da će, kad-tad, ta priča uroditi plodom, kaže za “Vesti” Nevena Ivanović Gvaljumi, jedna od retkih Srpkinja koja je bila dupli finalista prestižne manifestacije Arte Laguna. Njeni radovi su bili prikazani na međunarodnoj izložbi Premio Arte Laguna u Veneciji.
Priznaje da je iz Srbije u Italiju, u koju ju je dovela sudbina, odnosno ljubav prema Simoneu Gvaljumiju, došla iščekujući novi lavirint u kojem treba pobediti Minotaura.
Čarolija detinjstva
– Prve godine mog boravka ovde, prvi konkurs na koji sam poslala radove, bio je Arte Laguna. Vesti da sam prošla u finale dočekala sam u Srbiji, zapravo, odmah otišla u šumu i pozvala Simonea. Vrativši se u Italiju, o meni su počeli da pišu, i nisam još uvek bila svesna uspeha. Kada smo u martu 2019. Simone i ja stigli u Veneciju i kročili u prostor Arsenala, gde se izložba organizuje, videla sam impresivnu postavku na kojoj su bili i moji radovi, o čemu sam kao devojčica mogla samo da sanjam.
Tada je spoznala istinu:
– Počela sam da shvatam da nije bilo lavirinta i nije bilo Minotaura, ni zlatnog klupka, ni mitova. Postojala je samo realnost koju sam otkrivala samo svojim radom. Jedan od partnera Arte Lagune, Al-Tiba9, uputio mi je poziv na saradnju. Potom mi je i organizatorka Arte Lagune, gospođa Galon ponudila mesto njihovog ambasadora za zemlje bivše Jugoslavije. Onda sam postala svesna. Videvši svoje ime među ostalim ambasadorima koji su učvrstili svoja imena u svetu umetnosti – bilo preko biznisa koje vode sa svojim galerijama ili preko menadžmenta, te poznanstava i saradnji – shvatila sam da me je tu dovelo “samo” ono što sam sama stvarala.
Ova umetnica se seća detinjstva u Sevojnu.
– Te dane su mi obeležili mlađa sestra Katarina, deda, mamin otac, mamine maske koje je pravila za nas i decu iz komšiluka i tatine slike i njegovo čitanje srpskih narodnih bajki i epske poezije pred spavanje.
Idilu odrastanja prekinula je smrt dede.
– Tada sam imala pet godina, ostala sam bez dede, nesrećnim sledom događaja. I ja od tada više ne osećam mirise. I u mom pamćenju detinjstvo je promenilo gamu koju je imalo. Boja još postoji, ali je drugačija. Mnogo godina kasnije, u mojim dvadesetim, saznala sam da čovek baš na osnovu mirisa osobe sa kojom je u kontaktu razaznaje njen karakter. Nisam razumela kako se dešava meni da tako dobro procenjujem karakter, a nemam čulo mirisa. I onda sam shvatila da sam celog života u očima tražila ono što mi se ne daje rečima, i shvatila sam da je upravo to koren moje želje da slikam portrete.
Ruže sudbine
Opsednuta, kako kaže, književnošću, matematikom i istorijom, učila je, čitala, crtala, pisala i sanjala potom. Diploma Umetničke škole u Užicu bio je jedini logični sled događaja.
– Upisala sam istoriju umetnosti u Beogradu, ali posle dve godine crtanja po knjigama iz kojih je trebalo da učim, shvatila sam da mi nedostaje praksa. Upisala sam Akademiju SPC za umetnost i konservaciju posle godinu dana neprestanog crtanja po napuštanju Filozofskog fakulteta. Taj period je najdragoceniji u mom “svesnom” životu. Mislim pre svega na poznanstva i situacije koje su mi obogatile život. Učestvovala sam u oslikavanju crkvi u Zvečanu, Skoplju, oslikavanju Carskih dveri za ikonostas crkve u Bačevcima… Svi ljudi koje sam tada srela su riznica za sebe.
Po završenim MA studijama na ikonopisu ostala sam u Beogradu. Učestvovala je u oslikavanju crkve Svetog Vaznesenja u Rudovcima.
– Honorarno sam radila kao predavač stripa i crtanja pri organizaciji Prijatelji dece Beograd. Radila sam sa grupom dece uzrasta od 10 do 18 godina i sva magija života je ponovo ušla na vrata svežom energijom. Rešila sam da “izađem ispred crkve”, u svet okolo. Ubrzo sam započela komunikaciju sa svojim budućim mužem, a onda smo se i upoznali na koncertu Nika Kejva u Beogradu, 2017. Usledile su dve samostalne izložbe zahvaljujući udruženju Minimas (udruženje osoba sa invaliditetom), gde je na drugoj po redu, u Užicu, moj, tadašnji momak, Simone, veoma diskretno svima obelodanio svoje postojanje u mom životu – poslavši džinovski buket ruža u galeriju Gradskog kulturnog centra u samom trenutku otvaranja.
Simone je došao da upozna Nevenine roditelje.
– Zatim je došao drugi put te godine, za Savindan 2018. i zaprosio me recitujući tekst mojim roditeljima na srpskom. Spremajući se za venčanje, planirano za avgust iste godine, dočekala sam vest da je moj crtež Sestre osvojio prvo mesto u dvodimenzionalnoj kategoriji prvog konkursa na koji sam poslala radove, MajdanArt (međunarodni konkurs umetnosti u minijaturi). Venčali smo se u Srbiji, u Sevojnu, u staroj crkvi koja je na brdu u šumi u kojoj sam odrasla, samo sa ljudima koje smo zaista želeli da vidimo tu – pored Simoneove majke i sestre sa njenom porodicom, iznenadili su nas njegova četiri najbliža prijatelja koji su iz Karpija stigli u Srbiju – priča neumorna umetnica, koju poput njene otadžbine i Italija nadahnjuje istim žarom.
Ime dobila po čukunbabi
– Rođena sam na Savindan 1989. u Užicu. Ime sam dobila po mojoj čukunbabi, ženi izrazito jakog karaktera i temperamenta. U glavi mi se motaju nasumična sećanja na događaje iz prve dve godine mog života. Kristalno jasno se sećam večeri kad sam se vratila sa predstave na koju me je otac odveo, i u kući zatekla majku sa njom, mojom mlađom sestrom. Tog dana su došle iz porodilišta. Nju su smestili u moj krevetac, mene u drugi, a onda je u njen krevetac upao stari avan sa tatinim četkicama. Doživeli su to kao znak – i dali joj ime Katarina, po prvoj srpskoj slikarki Katarini Ivanović. Prava konfuzija je nastala kad sam jednog jutra preko postave razvučenog troseda markerom nacrtala Čiča Glišu. Kasnije su shvatili da su Katarini i meni zamenili imena.
Opsesija Markom Kraljevićem
– Tata je imitirao glasove dok nam je čitao bajke i pesme. Već se tada rodila ljubav prema fantaziji i nerazrušiva opsesija Markom Kraljevićem. Kreativnost svojih roditelja sam razumela kao jedini način življenja od kojeg ni danas nisam odustala.
