Ceo život posvetio četkicama i bojama

0

U svom elementu: Janko u ateljeu
 

Tragovi su ostali po muzejima, školama, galerijama, a put je okružio Evropu i Ameriku i svuda, ulja, reljefi, akvareli, svemir, portreti, pejsaži… Mnogo je toga da bi se sve ispričalo na jednom rođendanu, ali, eto, došli ljudi da čestitaju, pa reči dođu same. I uvek kao prvo padne pitanje, kako to da se momak sa onako lepog sunčanog Vračara preselio u tamo neki nepoznati Hildeshajm u Nemačkoj. Gore visoko, na severu.

Sreća na pogrešnom brodu

– Kao student likovne akademije na Zagrebačkom velesajmu zaradio sam dobre pare i onda sam pošao da upoznam Istru. Međutim, dogodilo se da u Rijeci umesto na brod za Pulu i Lovran sednem na brod koji je plovio u suprotnom smeru, prema jugu. Bio sam ljut, ali ne dugo. Ubrzo sam na palubi upoznao Irmu, koja je sa grupom vesele nemačke mladeži putovala za Dubrovnik. Pravac kretanja broda više me nije zanimao – seća se umetnik vragolaste Irme i toplog plavog Jadrana.

 

Evropsko poreklo

Janko korene vuče od nemačke porodice Piklermajer. Njegov čukundeda Jozef Prikelmajer fon Pridlburg bio je sudija u Slavonskoj Požegi, a pradeda Klaudije osnivač je prve apoteke u Valjevu i 13. u Srbiji. Deda Mihailo Prikelmajer, zanesen srpstvom, pred polazak na studije medicine u Beč (1890) promenio je ime i postao Mihailović. Deda je kasnije oženio Slovenku Mariju fon Nok.
U Obrenovcu su izrodili i odgojili sedmoro dece, a jedno od njih bio je i Jankov otac Stanislav, koji je u Strazburu studirao farmaciju, a potom oženio studentsku ljubav Francuskinju Denis, koja je diplomirala slikarstvo. Svi Jankovi preci bili su medicinari i slikari, Janko je peto, a njegova ćerka Inga šesto slikarsko koleno porodice Mihailović.
Jankov čukundeda po ženskoj strani je matematičar i reformator Anastasije Nikolić, direktor prvog srpskog liceja u Kragujevcu.

A Irma sedi pored brata Herberta i njegove supruge Hele i smeška se. Ne priča ništa, ali je očigledno da se i ona rado seća tog sunčanog leta i vražjeg momka koji joj nacrta karikaturu i onda se zauvek ucrta u njen život.

 

– Na taj period podseća Jankova slika "Don Kihot" – primeti šurak Herbert, koji dobro poznaje Jankovo stvaralaštvo, po tematici svrstano u tri velika ciklusa i nekoliko manjih grupa.

– "Don Kihot" je zidna ilustracija, a uradio sam je u sobi u kojoj sam proveo medeni mesec, u kući moje svastike Hele – dodaje Janko, napominjući da je to njegovo prvo delo u "hildeshajmskoj eri"koja sa Irmom traje, evo, već više od pola veka.
On to naziva hildeshajmskom erom, jer su u tom periodu živeli i u Beogradu. Janko, naime, potiče iz dobrostojeće beogradske porodice. Na Vračaru su imali kuću. Njegov otac apotekar, pre rata je u Beogradu imao fabriku sirišta, a majka Denis, akademski slikar, bila je poreklom iz bogate francuske porodice. Janko i Irma 27 godina su živeli preko leta u Beogradu, a preko zime u Hildeshajmu. Ćerka Inga, akademska slikarka kao i otac, rođena je u Beogradu, a mlađa Anja, profesorka nemačkog i engleskog, tatine pejsaže je ugledala u Hildeshajmu.
 

Umetnički opus

Mihailović je pored nebrojenih grafika i reljefa ipak najviše slikao, a svoj ogromni slikarski opus svrstao je u tri ciklusa: kosmički impulsi, akordi u boji i dokumenti. Za njega su kosmičke sile presudne i glavna komponenta postojanja. Akordi u boji su izraz apstraktne umetnikove inspiracije, a dokumentima je ovekovečio realni svet oko sebe, onakav kakav jeste ili kakav bi trebao da bude, bez državnih granica i stroge državne vlasti koja sve želi da diktira i određuje.

 

Smučila mu se arhitektura

Ceo život Janko je posvetio četkicama i bojama, a arhitekturu, koju je diplomirao pre slikarstva i keramike, spominje samo ako ga pitaju.

– Arhitekturu sam završio jer su roditelji, naročito majka, želeli da u rukama imam "sigurno parče hleba". Kao mlad arhitekta-stažista otišao sam s grupom kolega da u Trogiru konzerviramo tamošnje samostane, celo ostrvo. Pri probijanju jednog zida ispale su dečje glave i onda mi se arhitektura smučila. Vratio sam se u Beograd i upisao slikarstvo i keramiku. Arhitekturom se nikada više nisam bavio – priča umetnik koji i pored dva završena fakulteta nikada nije bio u radnom odnosu.

 

Izložbe

Mihailović je širom Jugoslavije, Evrope i Amerike održao nebrojeno samostalnih izložbi,
broj se ne zna ni izložbama koje je srpskim slikarima organizovao u Nemačkoj, i nemačkim u Srbiji. Pored umetničkog uživanja ostale su i anegdote koje umetnik rado ispriča.
Pri organizovanju izložbe 2001. isprečio se gradonačelnik Hildeshajma, koji je poručio da će prostoriju dobiti samo ako potpiše da neće spominjati Srbe.
– Potpisaću ako on potpiše da na otvaranju neće ništa govoriti protiv Srba – odbrusio je umetnik u Crvenom krstu.
Janka su u Hildeshajmu bojkotovali zbog Miloševića, a u Beogradu su ga zbog istog tog Miloševića i saslušavali.

U Hildeshajmu je držao predavanja u umetničkim školama, a svoja dela najvećim delom stvarao je u vlastitim galerijama u Hildeshajmu, Beogradu i Cavtatu gde je do poslednjeg rata imao i porodičnu kuću. U Cavtatu su mu "ratnici" oteli kuću i galeriju, a da nije bilo dobrog, starog prijatelja Luje, otišle bi i slike.

 

Osuda pohlepe, zavisti i mržnje

Mihajlović je u umetničkim krugovima poznat i priznat kao slikar filozof, jer su njegove slike najčešće nicale iz nekih filozofskih pogleda na svet, a u njegovom stvaralaštvu posle više grčkih i rimskih filozofa osobito značajno mesto zauzima Konfučije sa osudom pohlepe, zavisti i mržnje. Divi se istrajnosti Don Kihota, a svemirskim silama posvetio je ceo jedan ciklus najkvalitetnijih slika koje je radio na platnu, kombinujući ulje i vosak.
Janko je keramiku magistrirao, a među majstorima za reljefe u Nemačkoj je godinama spadao u najbolje.

 

– Lujo je Hrvat, ali kad su naoružani pljačkaši počeli da slike iznose, on se isprsio i rekao: "Ne dam, to su Jankove slike." I malo mu je falilo da ga zbog slika ubiju. U Cavtat godinama nisam išao. Lujo, moj prijatelj iz detinjstva, umro je, a ja sam za njega 2008. oslikao veliki zidni kalendar, i kad sam ga završio odneo sam ga njegovoj supruzi Anđeliji koja je cenila naše prijateljstvo – sa setom se seća umetnik svoga Luje i Cavtata.
I išle bi priče dugo i dugo da se broj gostiju i čestitara nije povećavao. Reč je uzela šljivovica i sve se pretvorilo u čestitke i želje da "ovako zajedno proslavimo i stoti".

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here