commons.wikimedia
Vojvoda Živojin Mišić

U Prvom svetskom ratu, 1915. je bila godina velikog stradanja srpskog naroda, kada se vojska povlačila pred napadima austrougarske, nemačke i bugarske vojske.

Posebno je bio težak prolazak Ibarskom klisurom, kojom se povlačio najveći deo srpskih vojnika. Jer dok su oni prolazili vijugavim putem oivičenim s jedne strane rekom, a druge strmim liticama, na planinama iznad njih su se vodile odsudne borbe za njihov spas.

Rade Vukosavljević, artiljerijski major u penziji, rođen u selu Polumir u Ibarskoj klisuri, prvi je počeo da detaljno istražuje šta se pre jednog veka, u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, dogodilo u njegovom kraju.

“Kopao” je po brojnim arhivima i muzejima u Srbiji, ali je istraživao i u Istorijskom arhivu u Beču i Vojnom muzeju u Parizu. Svoja saznanja, potkrepljena brojnim dokumentima među kojima su i ratni dnevnici, pretočio je u četvorotomnu ediciju “Kraljevo u velikom ratu”, koju je objavio 2018. godine povodom stogodišnjice pobede u Velikom ratu.

Na kraljevačkim planinama, kaže Vukosavljević, jedinice drugog i trećeg poziva imale su zadatak da spreče Austrougare da se preko Troglava, Čemerna i Stolova probiju, siđu u Ibarsku klisuru kod Ušća i Jošaničke banje i preseku put glavnini vojske koja se tuda povlačila.

– Da je tu prva srpska armija Živojina Mišića uhvaćena u klešta, kako su planirali Austrougari, bilo bi besmisleno bilo kakvo povlačenje na Kosovo, jer bi Austrougari tu uništili Prvu armiju i odmah odatle se sručili u Rašku, gde su se nalazile vrhovna komanda i vlada – objašnjava Vukosavljević.

U borbe oko Kraljeva srpski vojnici ušli su izmoreni stalnim napadima nadmoćnijeg neprijatelja, očekujući pomoć saveznika.

Prema rečima dr Dragoljuba Danilovića iz Društva istoričara Raškog okruga, bilo je i onih koji su bežali s ratišta, mada se ogromna većina hrabro suprotstavila austrougarskoj Trećoj armiji.

– Svaki dan komandanti čitaju izveštaje o savezničkoj pomoći: evo samo što nije stigla, ruski car nam obećava, Francuzi obećavaju… Čak je regent Aleksandar nekoliko puta potpisao tu objavu vojnicima zato što je već zapažano da kod njih opada duh, da su izgubili nadu – kaže Danilović.

Osećanje beznađa pojačavali su i neprijateljski vojnici, koji su u napadima koristili civile, što je zapamćeno u krajevima gde su se borbe vodile. Milica Perović još se seća molbe dede, koji je živeo u Magliču, da ne zaboravi one koji su se žrtvovali za otadžbinu.

– Uvek mi je pričao o tome kako su Austrougari terale meštane, seljake, da idu ispred njih da ne bi srpska vojska pucala u njih. Naši vojnici su odstupili i nisu želeli da pucaju na svoj narod – seća se Milica dedinih reči.

Najteži udar na vrhu Čemerna

Borbe su se vodile na mnogim mestima, ali je najteži udar Austrougara bio je na vrhu planine Čemerno, gde se Desetoj austrougarskoj brdskoj brigadi, koja je nadirala iz pravca Ivanjice, suprostavio Studenički odred.

Nekoliko dana pre toga, odred je formiran od vojnika Četvrtog pešadijskog puka drugog poziva i Šestog pešadijskog puka trećeg poziva. Žestoke borbe su se vodile 10, 11. i 12. novembra, a položaji na vrhu Čemerna nekoliko puta su prelazili iz jednih u druge ruke.

Studenički odred je tri dana odolevao napadima austrougarske vojske i njihova žrtva omogućila je Prvoj armiji Živojina Mišića da se povuče prema Raški i dalje prema Kosovu i Metohiji.

Imena oko 1.600 vojnika koji su u okolini Kraljeva živote dali za spas saboraca popisao je autor edicije “Kraljevo u Velikom ratu”, a veruje da ih je bilo i više. Rade Vukosavljević prenosi priče koje se i posle veka čuju u selima na obroncima Čemerna.

– Posle Prvog svetskog rata godinama a i decenijama na planinama su čobani nalazili kosti stradalih vojnika. Njih su divlje zveri razvlačile, jer posle povlačenja i okupacije nije imao ko da ih sahrani – kaže Vukosavljević.

Ratnu zastavu Četvrtog pešadijskog puka drugog poziva, koji se borio na vrhu Čemerna, srpski vojnici nosili su 1919. godine na paradi pobede u Parizu. Ona se već 101 godinu čuva u Vojnom muzeju u prestonici Francuske.

1 COMMENT

  1. Имао сам прилику да слушам од мога деде који је био ”трећепозивац”и који је био учесник те битке з азаштиту Прве армије, Краља и Владе. Речено им је д адрђе положај и да се након одмицања српске војске ка КиМ они врате својим кућама са оружјем, што су и учинили преживели након битке која је обавила своју сврху.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here