Na naslovnici knjige evolucionog biologa Stivena Goulda „Osmeh flaminga“ postoji čudna slika koja izgleda kao telo bez nogu jarko ružičastog labuda. Preokrenite knjigu, i slika je jasna – na slici je flamingo. Biolog je odabrao ovu sliku da istakne ono što je možda najčudnija činjenica o toj ptici: ne njenu posebnu boju ili činjenicu da voli da stoji na jednoj nozi, već činjenicu da je većina stvari o njoj dobro, naglavačke. 

Ako ste ikada u zoološkom vrtu videli flaminga, upoznati ste sa navikama hranjenja ptica: Zabijaju kljunove u vodu i prevrću se glavama napred-nazad. To je zato što su, poput kitova i ostrige, flamingosi hranilica filtera. Zamahuju glavom kako bi pomogli da voda teče na njihove grlo i kroz prirodnu cediljku koja skuplja hranu. Ponekad je ta hrana velika kao rakovi, mekušci i insekti, a ponekad je sitna kao i jednoćelijske biljke. Da bi to postigli, savijaju duge vratove prema vodi i postavljaju glave naopako. Kao rezultat, ono što izgleda kao njihov donji klunn kada su uspravni postaje gornji dok se hrane. Kod većine ptica gornji kljun je veći od donjeg. Ali pošto je hranjenje naopako pomoglo flamingosu da napreduje – i samim tim daje više potomstva – evolucija je odabrala taj položaj naopačke kao „tačan“. I tako je tu – mali gornji kljun, masivan donji kljun.

Ovde se ne završavaju adaptacije. Većina ptica ne samo da ima gornji kljun veći od donjeg, već je i gornji kljun nepomičan, dok se donji pomera (razmislite o vlastitim ustima, s nepomičnim gornjim zubima i pokretnom čeljusti). Pa ima li flamingo nepomičnu donju vilicu i pomičnu gornju vilicu?

Vekovna misterija
To je pitanje za koje biolog kaže da su ga naučnici postavili još 2000 godina. Početkom 1800-ih, nakon što je imenovao brojne istraživače koji su ispitivali čudan kljun, biolog Džordž Bufon je napisao: „Ali niko od njih nije ga ispitao sa toliko pažnje da bi mogao da donese odluku po kojoj bi trebalo da se utvrdi, odnosno ispita, da li je, kako mnogi prirodnjaci tvrde, gornja čeljust pokretna, dok je donja fiksirana. “

Iznenađujuće, pitanje je konačno odgovoreno tek 1957. Te godine, Penelope M. Jenkin objavila je studiju u Filozofskim transakcijama Kraljevskog društva B koja je razrešila misteriju jednom zauvek: Oba kljuna se kreću samostalno preko zglobova sa kuglom i utičnicom. Prilikom čišćenja perja flamingosi pomeraju jedan ili drugi kljun. Ali prilikom hranjenja drže donji kljun nepomičnim i pomeraju gornji kljun, kao što su naučnici oduvek sumnjali.

Biolog Gould rezimira ovako: „Evolucija kao prilagođavanje određenim načinima života – Darvinova vizija – dobija snagu ekstremnim testom koji je život nametnuo naglavačke.“

2 KOMENTARA

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime