Tačno na sredini 19. veka, daleke 1850. godine, 2. marta, “Srbske novine” su pisale – Evo nam teatra i u Loznici našoj – i objavile da se u toj varoši sastavilo društvo mlađih činovnika mesnog nadleštva koje je “na osobito zadovoljstvo publike” izvelo predstave “Boj na Kosovu” i “Svetislav i Mileva”, a spremaju i treće istorijsko delo “Vladislav, kralj bugarski”.
Otada je prohujalo 17 decenija, a gotovo sve što se dešavalo na daskama koje život
znače u monografiji “Evo nam teatra i u Loznici našoj” zabeležio je Zoran Grujić, dugogodišnji član pozorišta KUD “Karadžić”, glumac, reditelj i aktuelni sekretar.
Knjigu je predstavio na pozornici Vukovog doma kulture, mestu gde su i bili glavni junaci monografije, pozorišne predstave i njihovi akteri. Kako je autor napisao na početku svoga dela, knjiga nije naučna istoriografija pozorišnog života u Loznici, ni u potpunosti celovita monografija.
Namera je bila da se pruži jedna vrsta hronike sačuvanih podataka o radu KUD “Karadžić”, Gradskog amaterskog pozorišta “Vuk Karadžić”, RKUD Viskoza, Centra za kulturu “Vuk Karadžić”, kao i Dramskog studija lozničke gimnazije.
Smisao i cilj ovde objedinjenih podataka je da sačuva od zaborava ko je u pozorišnom životu Loznice radio, šta je bilo na repertoaru, gde se igralo i učestvovalo na festivalima”, a kako navodi, “posvećena je svim ‘pozorišnim’ ljudima koji su doprineli da neizmerno lepa čarolija teatra u našem gradu traje svih ovih godina.
– Godinama sam za privatnu arhivu prikupljao podatke i planirao da to objedinim u monografiju. Sada je, zahvaljujući Biblioteci Vukovog zavičaja, koja je izdavač i Ministarstvu kulture i informisanja, koje je finansiralo štampanje, san postao java i pred nama je knjiga koja govori o 170 godina lozničkog pozorišta. Podatke sam izvlačio iz arhiva i beleženja sećanja, najviše mojih roditelja koji su bili članovi gradskog amaterskog pozorišta “Vuk Karadžić”, a naročito majke, koja mi je davala smernice i podsećala na ljude i događaje.
Najteže je bilo doći do podataka od 1850. do Drugog svetskog rata jer je mnogo dokumentacije uništeno. Knjiga govori o svim pozorišnim predstavama koje su izvedene od 1945. pa do današnjih dana, u njoj su popisani autori i dela premijerno izvedenih predstava u Loznici, kao i imena učesnika, ko je igrao, režirao, kada je bila premijera, gde su učestvovali na festivalima. Tu su i podaci o festivalima održanim u Loznici, koja je 14 puta bila domaćin Festivala glumačkih ostvarenja – objašnjava Grujić, koji je prvi put kročio na scenu Vukovog doma kulture pre 47 godina kada se pojavio u predstavi “Hajduci”.
Namerava da u nekoliko dokumentarnih epizoda ekranizuje monografiju, a publika je na promociji videla prvu o istorijatu lozničkog pozorišta. Inače, ne samo da pozorište traje duže od vek i po, nego je značajno uticalo na kulturni život Loznice, gde u poslednjih nekoliko godina pred filmskim kamerama i na profesionalnim pozorišnim daskama radi
dvadesetak mladih ljudi koji su završili Akademiju, a prve korake u tom svetu napravili su u upravo u ovom gradu.
Samo da je udobnije
Pre 171 godinu “Serbske novine” u izveštaju o teatru u Loznici napisaše i da je sve bilo dobro, “samo da nam je još mesto za predstavljanje udobnije”. Isto bi se moglo reći i danas jer Loznica još nema zgradu pozorišta, nego se predstave izvode na sceni Vukovog doma kulture, u sali koja je i bioskopska, a nema ni profesionalno pozorište, o čemu pozorišni ljudi odavno sanjaju. Grujić je san pretvorio u javu, možda i profesionalno pozorište postane java na radost glumaca, ali i pozorišne publike koju Loznica sigurno ima.
