pixabay.com

Može li hrana da pomogne u procesu tugovanja kad smo imali smrtni slučaj u porodici?

Dobra ishrana važna je posle doživljenog stresa od smrti bližnjeg – ali gubitak želje za hranom tokom ožalošćenosti je uobičajen, piše BBC.

U prvobitnim stadijumima šoka posle ožalošćenosti, često dolazi do iskonske bori se-ili-beži reakcije, zbog čega gubimo apetit, kaže Lisa Šulman, profesorka neurologije na Univerzitetu u Merilendu, u SAD.

Mozak blokira najbolnije uspomene

Zbog svog bolničkog rada, profesorka Šulman bila je upoznata sa pitanjima okončanja života – uprkos tome, bila je šokirana poteškoćama sa kojima se susrela nakon smrti muža Bila, što ju je navelo da napiše „Pre i posle gubitka“, knjigu o tugovanju i mozgu.

Želela je da razume uticaj koji tugovanje vrši na telo – i kako hrana tu može da pomogne.

Kad doživimo traumatični gubitak, mozak počne da se ponaša kao nekakvo obezbeđenje, kaže profesor Šulman, blokirajući naše najbolnije uspomene i propuštajući samo ono što smo sposobni da obradimo emocionalno.

„Dok tugujemo za nekim, to je kao da postoji ćebe – ili prostor – između nas i okruženja, a ono prigušuje naša čulna iskustva“, kaže ona. „I mislim da je vrlo verovatno da to obuhvata poteškoće u uživanju u nijansama ukusa hrane.“

„Moramo da prigrlimo nazad uspomene“

Da bismo se oporavili, moramo postepeno da prigrlimo nazad uspomene, kaže profesorka Šulman, a hrana može da odigra veliku ulogu u tome.

„Da bismo ostvarili napredak, možemo da iskoristimo hranu da nam pomogne. Ja bih se usredsredila na hranu koja ima veće značenje i priziva upravo te uspomene. Što se mene lično tiče, vratila sam se receptima koje je moj muž tražio – to mi je poslužilo kao uteha.“

Ideja o ponovnom povezivanju sa mrtvima preko hrane nije nova. U Starom Rimu, na primer, bilo je uobičajeno ugrađivati kanale od vrhova grobova sve do kripti, omogućujući tako ožalošćenima da sipaju hranu i vino pravo u usta mrtvih da bi ih nahranili dok ovi čekaju zagrobni život.

Hindusi jedu vegetarijansku hranu tokom 12 dana zvaničnog tugovanja.

U Japanu – primarno budističkoj zemlji – u porodičnom domu održava se bdenje poznato kao tsjuja. Ključna za ceremoniju jeste fotografija pokojnika, uz činiju pirinča sa parom štapića za jedenje koji stoje uspravno pobodeni u zdeli.

A u Meksiku je izdašna hrana, kao što je složeni, bogati ili slatki mole sos, glavna tokom novenarija, devet dana tugovanja čitave zajednice.

Prečesto se tugovanje doživljava kao nešto abnormalno, a ljudi se požuruju da „nastave sa svojim životima“ – umesto da im se dopusti da stvore vlastite rituale sa hranom, omogući im se da održe odnose sa mrtvima, što ionako nudi najbolju priliku za zalečenje.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime