Kako nadživeti Stounse

Neprevaziđeni tandem: Žika i Bajaga

 

Momčilo Bajagić Bajaga kaže da se u Torontu uvek odlično osećaju i da baš vole da sviraju u ovom gradu.

Imate li vremena na ovakvim turnejama za obilazak, kupovinu, sretanje sa prijateljima?
– Desi se, ali ne često, i ne toliko koliko ljudi misle. Obično sviramo vikendom kad smo na interkontinentalnim turnejama i ako sviramo dva vikenda onda imamo slobodna 3,4 dana između koncerata. Neki put se desi da ta 3,4 dana budemo u Njujorku ili u Torontu, ali neki put i u Kalgariju, na primer, i nije tada baš interesantno, osim što gledamo kako sneg pada non-stop. Sve zavisi od situacije. Ovaj put ćemo imati četiri slobodna dana u Vankuveru, što i nije tako loše.

Kako izdržavate fizičke napore na turnejama?
– Ljubav prema muzici, želja da sa publikom delimo emocije i da se dobro zabavimo, ono je što nas drži. Snalazimo se kako gde i gledamo da sebi ugodimo što više možemo, da se provučemo, i da sebi obezbedimo da nam bude dobro.

Tri decenije ste na sceni, dug je to period. Kako je to istrajati toliko godina?
– Treba dosta sreće, rekao bih, i ljubavi prema muzici. Mi to još uvek volimo da radimo. Ove godine obeležavamo tri decenije i zato smo napravili turneju na kojoj idemo po svim mestima po svetu gde smo ranije svirali. Pre Instruktora ja sam 6 godina svirao u Čorbi, tako da je ovo meni 37. godina profesionalnog rada, a bilo je još 4,5 godina amaterskog bavljenja muzikom pre toga. Nekako mi je to sve brzo prošlo, valjda zato što smo puno svirali, mislim da nas je ta svirka i održala. Kad sam napravio bend, napravio sam ga od ljudi koje sam poznavao i koji su mi bili prijatelji i evo Loki, Cvele, Žika i ja smo zajedno 30 godina. Čeda nam je do sad drugi bubnjar za 30 godina, i gitarista Kića nam je treći gitarista, ali u odnosu na ostale bendove to su minimalne promene. Mislim da smo se nekako našli, prvenstveno kao ljudi, a onda i kao muzičari.

Do kada planirate da svirate?

– Razmišljao sam o tome sve do jedno pre dve godine kad sam video da Stounsi prave 50 godina, i kad sam ukapirao da oni obeležavaju pola veka na sceni, a nama je tek 30, onda računam, pa mi imamo još dosta vremena.

Kad uporedite vreme kada ste počeli da svirate u Instruktorima i ovo sadašnje, šta biste rekli, šta se promenilo?
– Sve se promenilo. Pre 30 godina folk muzika nije bila popularna kao sad. Rok je stagnirao poslednjih decenija, ovo je realno težak posao. Mnogo se promenilo, zaista. Pre 30 godina rok je bio dominantna muzika i u tadašnjoj Jugi, i u svetu. Sad više nije. Mi smo nekako preživeli.

Vaš privatni život ste uspešno sačuvali od svih nasrtaja žute štampe, i u javnosti nema pikanterija iz vašeg braka?
– Nikad se nisam osećao delom estrade, što povlači i žutu štampu i sve ostalo. Vrlo malo možete znati o nekim privatnim stvarima kad je reč o pravim rok bendovima , ali zato možete znati dosta o muzici. Sad je došlo neko vreme kad imate ljude o kojima znate sve u privatnom životu, jedino ne znate ni jednu njihovu pesmu. Imate gomilu pisaca koji su stalno po manifestacijama a nisu napisali ni jednu knjigu, gomilu slikara koji nisu imali ni jednu izložbu i gomilu muzičara koji imaju jednu i po pesmu, ali o njima lično, sve znate.