youtube.com/APArchive
Slobodan Milošević

Slobodan Milošević, predsednik Srbije i nekadašnje SR Jugoslavije, preminuo je u Haškom tribunalu 11. marta 2006. godine pod još nerasvetljenim okolnostima. Međutim, ovaj političar do danas ne prestaje da izaziva pažnju, a njegov život i period vladanja do 5. oktobra 2000. godine i dalje izazivaju čitav niz kontrOverzi koje podgrevaju i brojne priče ispričane uglavnom iz druge ruke.

Goran Pajić, nekadašnji pripadnik MUP-a Srbije i Uprave za obezbeđenje ličnosti bio je deo specijalizovanog policijskog tima koji je čuvao Miloševića 10 godina, nedavno je odlučio da dosta toga otkrije široj javnosti u knjizi „Slobodan Milošević – neka druga priča“.

Ova knjiga se može poručiti preko Knjižare „Vesti“, a u ovom serijalu prenosimo neke od brojnih nepoznanica vezanih kako za Miloševića, ali čitav niz pikanterija o brojnim poznatim ličnostima iz sfere biznisa, politike i estrade koji su se okoristili poznanstvom sa njim ili članovima njegove porodice.

U javnosti se i dalje spekuliše da je među najvećim profiterima takvog prijateljstva bila porodica Karić.

Pajić otkriva da je sa „druženjima“ počelo nedugo pošto je Bogoljub Karić kupio svoju prvu vilu na Dedinju, u Tolstojevoj 33, tik uz predsedničku rezidenciju.

„U prvom periodu nisu mnogo dolazili do kapije Miloševića ili tražili da ih vide. Ali kako je vreme prolazilo počeli su svakodnevno da zovu, navraćaju i da se raspituju da li su predsednik i profesorka kući. Onda se najave telefonom da će doći kod njih na kafu. Krenuli su svako jutro da zovu i da se najavljuju da će doći. Iz poštovanja prema njima predsednik Milošević i prof. Marković bili su vrlo srdačni. Nalazili su uvek povoda da dolaze kod njih. Bogoljub Karić obično donese buket cveća, onako servilno sa poklonom ljubi ruku prof. Marković.“

U jednom trenutku ti susreti su počeli da smetaju Miloševiću.

„Miro, molim te objasni im da ja imam svojih poslova, da ujutru moram da se koncentrišem na posao, a ne da sedim s njima dva sata i da pijem kafu“, zamolio je svoju suprugu koja se o tome požalila i telohraniteljima.

„Pokušala sam nekoliko puta da im to nabacim, da im objasnim, ali ne vredi oni teraju po svome, čak su počeli Slobi da nabacuju o poslovima. Plašim se da se Sloba previše ne iznervira“, ispričala je Pajiću Mirjana Marković objašnjavajući da su Miloševići bili previše uviđavni na ovakvu napadnost.

Tek u drugoj polovini 1996. godine dolazi do „raskida“ između dve moćne porodice.

Goran Pajić otkriva da je porodica Milošević sasvim slučajno saznala da je Karić kupio skoro pa pola Dedinja.

Naime, Mirjana Marković je, vraćajući se na Dedinje kroz Užičku ulicu, upitala vozača za jednu od vila koju su prošli, a tek je bila zbunjena kada je saznala da pripada upravo Bogoljubu Kariću i da nije jedina nekretnina na Dedinju koju su kupili.

„Zatražila je da je proveze, da joj pokaže koje su to još njihove kuće. On je to uradio. Kada se vratila ispričala je predsedniku Miloševiću, gde se on zapanjio kad je čuo, kako smo posle čuli od nje kad nam je ispričala. Tada su pale u vodu priče kako oni skromno žive, kako se bore za porodicu. Viđali smo predsednika u tom periodu strašno ljutog. On je to u rezidenciji pomenuo na jednom sastanku svojih saradnika, koliko kuća imaju Karići na Dedinju, na šta mu je jedan od ministara rekao: ‘Predsedniče, on dođe kod nas od vas i kaže da određeni posao treba da odradi njegova firma, mi smo smatrali da ste mu vi dali saglasnost, pa shodno tome odobravali smo realizaciju posla.’ Na šta mu je predsednik rekao: ‘Ama čoveče, o čemu pričaš? Nisam ga ja slao.’ Normalno, tada su se svi zgledali i shvatili o čemu se radi. Jer niko nije smeo da zove predsednika da pita da li je nešto tačno. To je bilo sve u periodu dok su bili u korektnim odnosima. To sam čuo od predsednika posle sastanka, kad je izašao da prošeta, kad je to konstatovao i ispričao kako ga je Karić zloupotrebljavao.“

Iz uvoda

„Svoj posao sam obavljao časno i pošteno. Ja sam još iz onih generacija koje su vaspitavane u porodici, školi, na jedan zdrav način, gde je porodica bila svetinja. Učeni smo da govorimo istinu, da poštujemo i cenimo drugu stranu. Nažalost, ta vremena sada ne postoje, iznosi se sve bez imalo trunke stida i srama. Zarad ličnih interesa ljudi su spremni da učine neverovatne stvari i da serviraju laži i po onom principu da više puta izgovorena laž postaje istina. U memoarima iznosim svoje zapažanje, utiske za period od 1991-2001. godine dok sam radio u jedinici za obezbeđenje predsednika Republike“, ističe u uvodu autor knjige Goran Pajić.

Parkiranje ispred rezidencije

Goran Pajić tvrdi da je Milošević u drugoj polovini 1996. došlo do prvih neslaganja sa Karićem, a komunikacija je prekinuta kada je saznao da se ovaj kandidovao za predsednika. Ipak, lukavi Pećanac nastavio da se susreće sa Mirjanom Marković.

„U nekom periodu posle izbora predsednik se vraćao iz Predsedništva, ušao je u krug rezidencije, izašao iz kola, ušao u rezidenciju, zatim pozvao telefonom kolegu koji je dežurao i pitao ga:

– Čiji je auto ispred rezidencije?

Kolega mu je rekao da je auto Bogoljuba Karića.

– Pošalji mi Acu Đorđevića – rekao je.

Kada je kolega sišao, rekao je da je predsednik ljut i da neko izađe da kaže vozaču da pomeri automobil na početak ulice, kako civilni auto ne može da bude ispred rezidencije, a to je bilo nekoliko stotina metara. Hteo je na taj način da pokaže Bogoljubu Kariću gde mu je mesto, da nije poželjan u njegovoj blizini“, otkriva Goran Pajić i dodaje da je sa porodicom Milošević u to vreme najviše kontakt održavao Dragomir Karić.

Sutra – Kako sam čuvao Miloševića (2): Marko i lepotice sa estrade