Slobodan Milošević i Mirjana Marković voleli su da se odmaraju u rezidenciji u Karađorđevu. Nekadašnji Titov letnjikovac je i danas jedan od najzaštićenijih državnih objekata u kome se odmara politička elita Srbije, a Goran Pajić, nekadašnji član ličnog Miloševićevog obezbeđenja otkriva da je u periodu oko izbora 1996. godine, ustanovljeno da je voda u bazenu u kome se predsednik kupao neispravna, ali i neke namirnice koje su mu servirane.
“Vršene su analize vode i hrane i ispostavilo se da je voda neispravna, a da određeni prehrambeni proizvodi nisu za upotrebu. Voda kojom se kompleks Karađorđevo snabdevao nije gradska voda Bačke Palanke, već su to sopstveni izvori. Kako se to sve odvijalo na kraju se došlo do zaključka da je neko namerno zagadio vodu. U vodi je pronađen višak hlora i fenola. To je štetno uticalo na organizam predsednika i imao je ozbiljne zdravstvene tegobe. Svuda je u medijima objavljeno da je pokušan atentat.”
Pajić kaže da je situacija bila alarmantna, te da je obezbeđenje dobilo dodatni zadatak da kontroliše sve.
“Radnici koji održavaju bazen, pa i sam kompleks nisu mogli da ulaze u prostorije bez našeg prisustva, pošto se ispostavilo da ni voda u bazenu nije za kupanje, a dan pre toga sve je bilo u redu. Kontrolisali smo ko ulazi i izlazi iz zgrade. Osoblje u kuhinji je bilo pod budnim nadzorom. Ništa od hrane nije moglo da bude posluženo, a da se pre toga ne proveri. Svi su od strane osoblja, kuhinje i održavanja objekta bili u strahu.
Što je svakako normalno, jer su ljudi smatrali da rade posao korektno, a dešavaju se stvari koje nisu beznačajne”.
Pajić kaže da su se od tog trenutka svakodnevno uzorci hrane slali na Vojnomedicinsku akademiju na analizu.
“Ispostavilo se da je čak i tamo neko vršio opstrukciju, da su to vrlo brzo izneli u javnost.”
Druga velika nedoumica koja se često pojavljuje u javnosti jeste da je bračni par Milošević upravo u Karađorđevu organizovao velike zabave na koje su dolazili samo poslužnici tog režima.
Istina je, tvrdi Pajić, sasvim drugačija, jer su se Miloševići privatno družili sa veoma malim brojem ljudi.
“Gosti su mu obično bili Radoš Smiljković, Bogdan Trifunović, Slobodan Unković, Zoran Janaćković i ambasador u Slovačkoj Veljko Ćurčić, svi sa suprugama.”
Kada je reč o onima koji su Miloševića posećivali, ali tajno, tu je, tvrdi njegov bivši telohranitelj, spisak poduži i iznenađujući, jer su na njemu brojni opozicioni lideri koji su tvrdili da nikada nisu sa njim razgovarali.
“Kod predsednika na razgovor pre postavljenja za gradonačelnika dolazio je takođe Zoran Đinđić. Moram da naglasim da to nije bio jedini put, da su ga ranije tajno dovodile kolege na razgovor. Tada kad je trebalo da bude gradonačelnik, pored objekta je stajalo nas nekoliko kolega, kad je prišao predsedniku podsetilo me na Bogoljuba Karića. Pozdrav sa velikim preklonom sa rečenicom: ‘Duboko poštovanje predsedniče.’ Upravo to govorim zbog raznih političara koji su se kasnije pojavljivali i pričali kako su oni razgovarali i ponašali se kod Slobodana Miloševića. Nije ovo jedini primer koji navodim, bilo je mnogo političara, biznismena koji su dolazili i slično se ovako ponašali, bili uplašeni, a odlazili i pričali suprotno.”
Među tim ljudima je i tadašnji gradonačelnik Beograda i visoki funkcioner SPS, Nebojša Čović koji se najčešće susretao sa Mirjanom Marković.
“Tada u tom periodu bio je redak političar za koje je jednom prilikom kad sam vozio sa posla rekla da dobro obavlja posao, kao i da jednostavno rešava probleme. Nije volela ljude u svojoj blizini koji su komplikovani, koji jednostavne stvari rešavaju na teži način.”
Nove godine u užem krugu
Pajić takođe otkriva da je tokom svih godina vladavine, Milošević samo početkom devedesetih Novu godinu slavio na planini, a sve kasnije upravo u Karađorđevu.
“Znalo se da će biti još pet do šest parova. One koje sam već naveo i još poneko od njihovih prijatelja. Pred Novu godinu se uvek pravio raspored, ko će ići od nas, kolega, da radi. Retko kad sam ostajao kući da odmaram. Nisu samo za Novu godinu dolazili u Karađorđevo, već i drugim periodima godine. Dešavalo se da ostanemo po tri nedelje ili mesec dana, u zavisnosti kad je predsednik imao obaveza on je odlazio za Beograd.”
Bahatost političara
Goran Pajić kaže da su za razliku od bračnog para Milošević, koji su imali poštovanja prema svom obezbeđenju, mnogi drugi političari na odgovornim funkcijama bili potpuna suprotnost tome.
“Za razliku od nas, kolege koje su obezbeđivale Milana Milutinovića, bivšeg predsednika Srbije, ali i neke druge funkcionere, kukali su kako ih maltretiraju. S druge strane, kolege oko Zorana Lilića, koji je bio jedno vreme predsednik SRJ i imao pravo boravka u Karađorđevu po funkciji, komentarisali su da je tu bilo malo više opuštanja, više kao provod.”
Nisu izvoljevali
Pajić demantuje i da je bračni par Milošević imao posebne prohteve kada je reč o hrani.
“Naručivali su sve ono što obični građani jedu. To može da potvrdi osoblje koje je radilo u kuhinji. Koliko puta se desi da predsednik zatraži da se proveri da li vojska ima sve što je potrebno. Odlazili smo da pitamo vojnike. Vrlo često se dešavalo da su pravljene torte i kolači za njih. Inače, vojna ustanova Karađorđevo je smeštena na obali Dunava na granici sa Hrvatskom gde je stepen obezbeđenja podigunut na najviši nivo.”
