Sada, posle godišnjih odmora, kad su se Davidovi višenacionalni prijatelji vratili u mesto življenja, na njihovu inicijativu, kao i rodbine, gradonačelnik Didije Pajar (opisuju ga sa narodni čovek) odobrio je komemoraciju, bolnu za sve koji su poznavali žrtvu, a istovremeno poruku svima da za život nema zamene.
Ignorišu nas mediji– Da se ovakvo ubistvo desilo pripadniku neke druge zajednice, brujali bi svi mediji, došlo bi do vlade Francuske. Srbi su ignorisani. Sramota je da ovakve stvari ignoriše i naša zajednica, hiljade ljudi je na socijalnim mrežama i u "Vestima"pročitalo poziv za marš, a nisu se udostojili da mu prisustvuju – kritika je Biljane Srećković. |
Bez obzira kakvi su povodi bili za ubistvo i što na ponavljano pitanje: "Zašto"? – još nema odgovora (ubica je pritvoren, a istraga u toku), nametala se opomena da pre nasilnog oduzimanja tuđeg ili svog života ima mnogo drugih rešenja.
Rodna Davidova kuća u ulici Rujon, dvorište pokriveno tendom, postavljeni stolovi, piće i posluženje dočekivali su prijatelje na čijim se licima oslikavala tegoba u duši. Porodični prijatelj Marija Pavlović je svima na usluzi, članice KUD-a Prijateljstvo pokušavaju da Davidovoj majci Marici budu kćerke, deljene su majice sa Davidovim likom i tekstom "Zauvek u našim srcima, Davide, volimo te, počivaj u miru".
Tuguju i Alžirci, Španci, Egipćani
Ispred kuće brojna mladost, još u neverici da ih je zauvek napustio prijatelj.
– Bili smo drugari od koledža. Bio je uvek nasmejan, uvek svakome na usluzi, dobar, nikad problema ni s kim, šaljivdžija – govori Kamel.
Večna rana– Živa sam, a kao da nisam. Moje srce je otišlo s njim, moja rana je večna – gušeći se u jecajima svoju je nesreću opisala majka Marica. |
Vidljiva tuga je na licima porodice Alžiraca Fetne, Samija i njihove dece Lile (25), Ines (16) i najboljeg Davidovog prijatelja Fejsala, a majka porodice kaže:
– Bio je dobar mladić. Ostaće nam zauvek u srcu. Ne razumem šta se desilo. Živeo je tako kratko i umro ni za šta.
Uz Davidovog oca Mikija sede prijatelji sa radnog mesta, vek su proveli u Pežou.
– Ova porodica zaslužila je više sreće – primećuje Španac Ogustav Barkelo.
Portugalac Žoze Ramos dodaje:
– Život je nepravedan!
Davidov stric Borivoje Ivković, invalid, došao je iz 250 kilometara udaljenog Lemana. Suze ga ugušiše:
– Imam 70 godina. Zašto umesto njega nisam ja otišao? Nemam dece, sve što sam u životu stvorio hteo sam njemu da ostavim. Okrutna je sudbina.
Tužan je i Egipćanin Rijad Ajad:
– Život se nastavlja, a ovoj porodici želim puno snage i hrabrosti.
Nema veće nesreće
Savez Srba Francuske predstavljaju aktivisti Bojan Stefanović, Dragana Pajović, Đuro Ćetković, Biljana Srećković, Danijela Stefanović i Željko Vukić, a Svesrpsku zajednicu Francuske Stana Bilbija i Suzana Reljić.
– Tužnije ne može da bude, nema veće nesreće od gubitka sina jedinca. Poznavale smo Davida. Raznolikost ovde prisutnih govori o porodici koja nije poznavala rasne, nacionalne, verske i druge razlike – kaže Bilbija.
Došli su i brojni koji nisu poznali Davida i porodicu Ivković. Došli su jer je red.
Krenula je povorka. Davidovu fotografiju nosi mladi Svilajnčanin Periša Rajković, suze ne može da suzdrži, jedva diše. Pokraj njega koračaju Melanija Pino i Ana Stanojević, u ruci im po bela ruža. Bilo je mnogo belih ruža i lala. Sveće su razdeljene.
Saobraćaj je zaustavljen, policijska kola predvode kolonu, policajci je obezbeđuju. Iako organizacija teče besprekorno, ništa ne može da ublaži tegobnu stenu na duši svakog prisutnog. Gradonačelnik Pajar je uz Maricu, duboko oseća koliko je teško majci bez sina jedinca, pa je tokom mimohoda do mesta ubistva često pridržava.
Suza u svakom oku
Zamka u parkuU poslepodnevnim satima, u gradskom parku Sen Denija, ubica vršnjak je presreo Davida i posle kraće prepirke izbo ga šrafcigerom, najteže mu je povredio mozak i nesrećni mladić je sutradan u bolnici preminuo. |
Park je šumovit, prelep, mirisan, prošaran cvećem. Kako se kolona približavala mestu tragedije, korak je postajao teži. I onda, nedaleko od kapije i čuvara parka, u prikrajku se prolomio jecaj majke Marice. Nije bilo oka iz koga nije skliznula suza. Počelo je i nebo da plače.
Teško svima, majci najteže. Uteha ne postoji. Ne postoji reč koja bi joj objasnila odlazak jedinca. Kad su prislužene sveće i položeno cveće, Marica moli Mariju da se u njeno ime svima zahvali. To isto čini i tamnoputi Kesim, cedi reči:
– Izgubili smo najboljeg među nama.
Marici se čini da ni to nije dovoljno, izlazi pred okupljene, slomljena od bola ponavlja:
– Hvala što ste došli da sa mnom podelite tugu. Hvala, hvala…
Niko se ne pomera. Gradonačelniku lice skamenjeno. Svi ovde su njegova porodica.
Majka Marica i otac Miki (potresen, nije mogao da dođe na ovo mesto) više nemaju sina jedinca. 14. oktobra napunio bi 23. godine. Nije se ženio, rano je, a imao je devojku. Imao je mnogo prijatelja, imao mladost.
– Bože, pomozi da se više nikad nikome ništa slično ne desi -u tužnoj povorci govori Crnogorac Raša Ilić.
Ruku utehe majci Marici pruža i Crnogorac Željko Vukić:
– Budite hrabri! Živite život do kraja kako bi i vaš David želeo da živite.
Sve ostalo rekle su suze
