Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija uvela je 1. maj kao državni praznik. Proslavljao se kao veliki praznik, kao pobeda radničke klase, kao dan koji mora ostati u sećanju generacija. Obeležavan je paradama, logorskim vatrama okupljanjem naroda kako bi čuli sindikalne vođe, a organizovane su bile i različite kulturne manifestacije od Đerdapa pa do Triglava gde su se ljudi družili, zabavljali, igrali, pevali, pa i zaljubljivali.
Proslavom je dominirao duh kolektivizma i solidarnosti. Taj dan je bio neradan u celoj državi, a oni koji su radili tokom praznika dobijali su za to posebnu naknadu koja je išla i do polovine mesečne plate. Obeležavanje praznika počinjalo je još noć pre uz logorske vatre i druženje. Tako je nastao Prvomajski uranak, doček praznika i zbor radnih ljudi u rano jutro koji su organizovano dolazili autobusima do izletišta, a u radničkim prvomajskim konvojima su bili i “fiće i tristaći”.
Prvomajska slavlja, nije organizovala partija, nego sindikat i Savez socijalističke omladine. Deo troškova za hranu, piće i prevoz su plaćali radnici, a deo sindikat od članarine. Kako se sa nostalgijom prisećaju oni stariji “tada su se negovale drugačije vrednosti – poštenje, solidarnost i kolektivni duh, promovisali se i nagrađivali dobri radnici, a na taj dan su se otvarale i nove fabrike i pogoni”.
Ovaj običaj se kasnije malo izmenio. Umesto organizovanog celonoćnog bdenja, ljudi su počeli da, rano izjutra, kolima u samostalnoj organizaciji dolaze u prirodu i dok je sa radija u autu dopirala muzika, oni bi založili roštilj ili okretali jagnje uz piće i tako započinjali svoj mini-odmor.
Tokom osamdesetih i devedesetih, pred kraj Hladnog rata, kapitalistička ekonomija počela je da krči put ka tadašnjoj socijalističkoj državi Jugoslaviji. U tom periodu počela su prva kašnjenja plate i pad u platežnoj moći radnika. Prvomajske parade više nisu održavane, a slobodni dani za ovaj praznik počeli su da se koriste za odlazak u šoping ture do Grčke i Trsta, kako bi se pazarilo više za manje para.
Pred kraj 20. veka radnička klasa bila je “na kolenima”. Za platu mogla se kupiti vekna hleba, a radni dani nisu se razlikovali od neradnih. Prvi maj ljudi su počeli da obeležavaju sa prijateljima kod kuće, a tek retko ko bi se odlučio za odlazak na izletište.
Novi vek je doneo malo promena. Tranzicija je bila u toku. Veliki broj ljudi ostao je bez posla i za velike proslave para nije bilo. Poslednjih godina situacija se popravlja. Vraća se vreme Prvomajskih uranaka i roštilja, odlazaka do obližnjih izletišta sa prijateljima, muzika i pesma. Međutim, prava priroda ovog praznika, a to je borba za istinske vrednosti radničkog pokreta gotovo je zaboravljena i oni stariji se samo sa nostalgijom sećaju kako se ovaj veliki praznik obeležavao. U Srbiji se ipak i danas ovaj praznik praznuje neradno dva dana – 1. i 2. maja.
