Kada se u junu 2017. godine prvi put porodila u svojoj 60. godini (nakon petog pokušaja vantelesne oplodnje) za Novopazarku Atifu Ljajić (62) čulo se u celom svetu. Svi su joj tada čestitali na upornosti, hrabrosti i neverovatnoj želji da se, makar i u poznim godinama, ostvari kao majka. Posećivali su je mnogi i obećavali pomoć, ali su joj samo retki stvarno pomogli.
Godinu i po dana kasnije, Atifa i njena sada jednoipogodišnja mezimica Alina žive u iznajmljenom stanu koji jedva plaćaju. Teško sakupljaju novac za struju i komunalije, kubure i sa ogrevom, a često oskudevaju i u najosnovnijim namirnicama, pelenama, dečijoj hrani…
– Dva puta smo se selili za poslednjih godinu i po dana. Pošto još nemam penziju, niti bilo kakva druga primanja, često ne mogu da platim kiriju ili kupim ogrev, pa dobijemo otkaz. Baš teško živimo, ali, hvala bogu, a to je najvažnije, Alina dobro napreduje, zdrava je, vesela i čila. Ovog juna ćemo proslaviti njen drugi rođendan. Presrećna sam što je imam. Ona je moje najveće blago. Kada bih ponovo bila u situaciji da biram: da li da dignem ruke od svega ili da se do kraja borim za potomstvo, ponovo bih odlučila da rodim u 60. ili ko zna kojoj godini – priča Atifa i dodaje:
– Kada sam napokon ostala trudna u 60. godini života nisam mnogo razmišljala kako ću ovako “stara” izdržavati dete, hoću li moći da ga prehranim i školujem i šta će sa detetom biti ako se meni, ne daj bože, nešto desi. Moja želja da kad tad postanem majka bila je od svih ovih dilema mnogo jača. Osim što sam se usrećila rođenjem Aline, mnogim ženama dala sam nadu da za rođenje i formiranje porodice nikada nije kasno. Sada me mnogi pitaju zašto sam rađala u poznim godinama, a ja im odgovaram da nisam birala kada ću da rodim. Deca su božiji dar, Bog je odlučio da Alinu rodim u 60. godini, nadam se da će me Bog pogledati i da će nam poslati dobrotvore koji će nam pomoći da izađemo iz teške situacije u kojoj smo sada.
Atifa je decenijama radila u Tekstilnom kombinatu Raška, a još pre deset godina ostala je bez posla. Sve što je uštedela potrošila je za vantelesne oplodnje, a penziju još nema. Samo za kiriju, grejanje, vodu, struju i komunalije mesečno nam je potrebno oko 250 evra, plus sve ostalo neophodno za život.
– Pomaže mi rodbina, pozajmljujem se, snalazim kako znam i umem. Da Alinu ima ko da pazi išla bih da čistim kuće i radim druge poslove, samo da njoj koju sam čekala ceo život, ništa ne zafali. Nadam se da će bar neko od čitalaca “Vesti” pomoći da bar platim zaostali dug za kiriju i struju, da preguramo nekako ovu zimu, pa ćemo na proleće videti kako dalje. Unapred se svima zahvaljujem – naglašava ova samohrana majka.
Suprug samo na papiru
Atifa ima supruga Šerifa Nokića (70) koji je bolestan i takođe bez primanja. On retko navraća, živi kod rodbine u drugom delu grada i ne može da joj pomogne. Smatra da je dovoljno učinio što je u knjige rođenih Alinu upisao kao svoje dete, a namerava da se vrati u Tursku gde iz prvog braka ima odraslu decu.
– Zvanično nisam samohrana majka, jer na papiru imam supruga, a u stvari – jesam. Dok sam se borila za potomstvo i obilazila klinike po Beogradu i Novom Pazaru, Šerif mi je bio velika podrška. Kada sam napokon dobila Alinu odjednom se povukao. Valjda pod pritiskom dece iz prvog braka. Sa njim, ili bez njega, mi moramo dalje – poručuje Atifa.
