Intoniraju se himne, naš tim prvi kreće sa centra. Petaković dodaje loptu Zebecu, ovaj upošljava Galića, koji se poput munje našao u kaznenom prostoru zbunjenih rivala i zatresao mrežu golmana Najdenova. Sve se zbilo za 27 sekundi!
Tako je počela reprezentativna karijera jednog od najboljih strelaca u istoriji našeg fudbala, koji je za Jugoslaviju odigrao 51 utakmicu i postigao 37 golova. Na "večitoj" listi golgetera drugi je iza Stjepana Bobeka (38), zajedno sa još jednim bivšim partizanovcem Savom Miloševićem, koji ga je stigao tek na svom oproštaju postigavši dva pogotka upravo – Bugarima.
Kako u knjizi "Legende fudbala" piše Vasa Stojković, životna Galetova priča počinje znatno ranije, kad je kao ratno siroče u Dečjem domu u Zrenjaninu radosno trčao za loptom. Kao talentovani klinac Proletera obukao je dres omladinske selekcije Vojvodine, potom Jugoslavije, da bi 1958. prešao u Partizan.
Na prvom treningu, kad su ga predstavili Florijanu Matekalu, legendarni trener je bez reči, iz sve snage, opalio loptu prema Galiću. Mladić je mirno i vešto uštopovao i tek tada Matekalo reče: "Ovo je pravi igrač za Partizan".
Da je bio u pravu pokazaće se tokom narednih godina. Za crno-bele je odigrao 281 utakmicu, postigao 165 golova i osvojio četiri šampionske titule. Uporedo je bio sjajan i u reprezentaciji, kojoj je golovima krčio put do drugog mesta u Evropi i olimpijskog zlata 1960. i četvrtog mesta na SP u Čileu 1962. Ne može da prežali samo dve stvari: što zbog crvenog kartona u finalu sa Dancima nije stao na najviše olimpijsko postolje u Rimu i što zbog odsluženja vojnog roka nije bio spreman da u finalu Kupa šampiona 1966. sa Realom igra kako stvarno ume i može.
Među poslednjima je otišao iz tog tima slavnih Partizanovih "beba". Igrao je u Belgiji i Francuskoj, potom se vratio u Beograd i završio pravni fakultet. Sve do penzije radio je kao pravnik u Fudbalskom savezu.
Gale 8. marta puni 72 godine. Srećan rođendan, legendo…
