U drevnoj Grčkoj, postojbini olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju olimpijada samo onda kada je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodobsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul – 8. avgust).
U redakciji lista “Novo vreme”, na trećem spratu beogradskog hotela Moskva, 23. februara 1910, a 10. februara po starom (julijanskom) kalendaru, koji je važio do 1919, osnovan je Srpski olimpijski klub (SOK). Bila je to prva zvanična olimpijska organizacija kod Južnih Slovena. Inicijativu su dali mladi oficiri školovani u Francuskoj. Vodeću ulogu među njima imao je pešadijski kapetan Svetomir S. Đukić (1882-1960). SOK je već sledeće godine preimenovan u Središnu saveznu upravu ili Centralni olimpijski klub. Kako je kasnije i sam Đukić otkrio, tek tada se saznalo da postoji Međunarodni olimpijski komitet (osnovan 1894. u Parizu, dve godine pre prvih modernih olimpijskih igara).
Prijem SOK u MOK
Ni iz programa SOK nije se dalo zaključiti da su Olimpijske igre bile neposredni povod da olimpizam zaživi u Kraljevini Srbiji. U programu je pisalo da je uloga SOK da olakšava osnivanje viteških društava i sportskih klubova i da ih moralno i materijalno pomaže, da priređuje zemaljske utakmice i igre, da priređuje putovanja i pešačenja raznih grupa u otadžbini i van nje, da preduzima mere za buđenje i podstrekavanje viteškog duha u narodu… SOK u prvo vreme nije bio opšteprihvaćen. Srodna udruženja, a pre svih Sokolsko društvo, spočitavali su mu služenje neolimpijskim sredstvima. Mislio se na novčano nagrađivanje pobednika i masovno privlačenje učesnika parama. Jasno je da je vodilja takvih osporavanja bilo načelo amaterizma u sportu.
Pošto je saznao za postojanje međunarodne olimpijske porodice, jer je s njim, kako zapisuje Đukić, “uhvaćena veza”, SOK počinje akciju za učešće srpskih sportista na Petim olimpijskim igrama 1912, koje su Stokholmu bile dodeljene na sesiji MOK u Berlinu 1904. Postavljen je i cilj da se stupi u punopravno članstvo. Olimpijske kvalifikacije su održane u Košutnjaku u maju 1912. Za prve srpske olimpijce su određeni Dušan Milošević (1894-1967), pobednik na 100 metara, i Dragutin Tomašević (1890-1915), pobednik u maratonu na relaciji Košutnjak-Umka-Košutnjak. Pod Đukićevim vođstvom, u delegaciji u kojoj su bili i konjički poručnik Dragutin Vojinović, sekretar SOK, i inženjer Andra Jović, krenulo se za Stokholm 12. juna vozom iz beogradske stanice. Na ispraćaju su pucale prangije. Srpska vlada je pomogla put sa 4.000 dinara. Zasedanje MOK trajalo je od 4. do 17. jula. Prvog dana je objavljen zahtev Srbije za prijem, a iz Đukićevog službenog izveštaja s puta da se videti da je stupanje obavljeno na poslednjoj sednici “posle jače agitacije među članovima, a u vezi s povoljnim uspehom naših trkača, učinilo je da na poslednjoj sednici budemo primljeni u međunarodnu zajednicu”.
Predanje o dve zavere
Đukić se u Stokholmu združio s predsednikom MOK francuskim baronom Pjerom de Kubertenom. Postao je član MOK. Svojevoljno se povukao na Kongresu u Londonu 1948, kada su održane prve posleratne Igre.
A kako su prošli naša prva dva olimpijca? Milošević je trčao u osmoj od 17 kvalifikacionih sekcija. Završio je treći, što mu nije bilo dovoljno da ode dalje. Sto metara je prešao za 11,6 sek. Za pravilnu ocenu tog rezultata može poslužiti podatak da je on bio bolji od prvog jugoslovenskog rekorda Zagrepčanina Mihanovića sa 12,2 sedam godina kasnije, 1919. Milošević bi trčao i bolje, ali je na startu iznenada dobio visoku temperaturu. Čim je prošao kroz cilj, iznureno je pao na ruke inženjeru Joviću. Prenesen je u bolnicu s nesnosnim bolovima u stomaku. Ustanovljeno je da ima trovanje arsenikom. Policija je povela istragu, a Milošević je do kraja života ostao u uverenju da mu je arsenik u hrani poturio neki Janković, koji se takmičio za Mađarsku, a zajedno su obedovali u olimpijskoj menzi. U bolnici je ostao nekoliko nedelja, a posetio ga je De Kuberten s kćerkom. Prava istina nikad nije utvrđena.
Milošević je po povratku u zemlju batalio atletiku, ali je igrao halfa u BSK. Za vreme rata bio je u zarobljeništvu u Mađarskoj. Najveći deo svog radnog veka proveo je u rudniku azbesta u rodnim Stragarima.
Tomašević je zauzeo 37. mesto među 62 učesnika sa 2:47 sata, što je bio dobar rezultat u ono vreme. I za njegovo ime se vežu anegdote, koje su se prenosile s kolena na koleno. Takođe su, navodno, hteli da ga otruju i to konkurenti kada su načuli koliko je brz. Spasla ga je konobarica, izbivši mu iz ruku otrovni zalogaj. Po nekim svedočenjima, na delu staze koji je prolazio kroz park, trojica nepoznatih ljudi su gurnuli Tomaševića u šanac. Vratio se u trku, ugruvan i s povređenom desnom nogom, ali su ga volja i inat izneli do kraja.
Čovek sa srca dva
Tomaševićeva želja da bude učesnik i Igara u Brelinu 1916. nije se ostvarila, jer je počeo Prvi svetski rat. Iako je princ Đorđe Karađorđević, s kojim je drugovao, nastojao da ga rasporedi u pozadinu, Tomašević je svojevoljno uzeo pušku u ruke. Teško je ranjen u oktobru 1915. u borbama kod Požarevca. Preminuo je na putu ka vojnoj bolnici. Prepričavalo se da je hirurg koji je vršio obdukciju bio zapanjen kad je u njegovim hrabrim grudima našao dva srca. Telo mu je položeno u rodnom selu Bistrici u podnožju Homolja. Na spomenik je uklesano: Sahranili su ga njegova majka i hrabrost.
Seljak iz Žarkova ostao kod kuće
S Tomaševićem je u Stokholm trebalo da ide i Živko Nastić, seljak iz Žarkova, koji je u kvalifikacijama na deonici Košutnjak-Umka-Košutnjak bio drugi. Po jednoj verziji nije otišao jer se za njega nije našlo para, a po drugoj to je sprečio lično kralj Petar I Karađorđević, držeći da seljak ne bi znao da se snađe i da na pravi način predstavlja Srbiju.
