commons.wikimedia/Adam Jones
Njeguši

Očeva poruka da mu je brat Petar ubijen i da će on umreti nesrećan ako ga brat ne osveti, očigledno je do srca ganula Marka Savova Popovića koji je odlučio da ipak prekrši zakletvu da se nikad neće vratiti u Crnu Goru i on je 1934. godine spakovao kofere i krenuo natrag preko mora – u otadžbinu.

Bogat porod

A kad je saznao punu istinu o bratu i shvatio očeve motive da ga prevari, odlučio je da se zauvek skrasi na Njegušima, pogotovu što ga, izgleda, niko nije ni pitao gde je bio i šta je radio više od petnaest godina.

Ubrzo se oženio Milicom – takođe je bila od Popovića, ali od jednog krvno daljeg ogranka – sa kojom je dobio dve ćerke, Radmilu i Danicu (obe su i danas žive), a kad mu je 1949. godine supruga umrla, ponovo se oženio Senkom od Vickovića. Rodila mu je zaredom tri sina, ali su, nažalost, svi pomrli kao bebe. Potom je rodila i četvrtog sina Cvjetka, kojeg su odmah, po nekom starovremskom verovanju, prekrstili u Muja, da bi poživeo i oteo se.

Tako je i bilo, a Senka će posle roditi i ćerku Vukosavu. Marko je umro 1978, baš kao i otac mu Savo u 86. godini. Od njega je ostao široki trag – više od 35 potomaka – a do kraja života je ostao zaokupljen knjigama i važio za umnog, pribranog i uvaženog plemenika. Intimno, nikad se nije pomirio sa onim što se desilo 1918. godine. A o njegovom ugledu svakako govori i ova pojedinost.

Na Cetinju je 1939. godine podignut velelepni spomenik posvećen dobrovoljcima iz Amerike koji su 24. decembra 1915. godine stradali u Medovskom zalivu, u Albaniji, kada je njihov brod potopljen na domak obale.

Dug zahvalnosti

Profesor Savo Vukmanović u svojoj „Spomenici“, objavljenoj nedugo pošto je spomenik otkriven, piše da su akciju pokrenuli iseljenici u Americi još 1930. godine, a začetnik je bio Miloš F. Radulović iz Sakramenta. On je u „Amerikanskom srbobranu“, u broju od 22. septembra 1930. godine, objavio članak pod naslovom „Dug zahvalnosti“, neku vrstu proglasa i poziva iseljenicima da ne zaborave žrtve ove tragedije.

„Njihova zla kob je veoma bolna i dirljiva“ – piše pored ostalog Radulović.

„Iz daleke Amerike pohitali su krajem 1915. godine u sveti rat za oslobođenje i ujedinjenje. No, ne bi im suđeno da u svoje junačke desnice dograbe puške i upere ih na neprijatelja. Ovaj ih je gusarski i podmuklo napao podmornicom i potopio putnički parobrod na kome su bili smešteni i tako prouzrokovao njihovu smrt u morskim dubinama. To su bila naša junačka braća iz Crne Gore, Hercegovine, Boke, Like i drugih krajeva naše današnje Jugoslavije…“

Radulovićeva ideja je svesrdo prihvaćena, pa je ubrzo formirano „Bratsko dobrovoljačko udruženje“, a onda i posebni odbor koji se starao da se ova ideja ostvari prikupljanjem dobrovoljnih priloga među iseljenicima u Americi i Kanadi.

Blistava Cetinjska vila

Dve godine kasnije, 1933, i na Cetinju je formiran Banovinski odbor za podizanje spomenika potopljenim dobrovoljcima pod Medovom s generalom Petrom Martinovićem na čelu. U taj odbor je iduće, 1934. godine, uključen i Marko Savov Popović, koji se nedugo pre toga bio vratio u otadžbinu, na rodne Njeguše.

Na javnom konkursu za idejno rešenje spomenika pobedio je već tada znameniti vajar Risto Stijović, a od početka nije bilo dvoumice oko toga da spomenik treba podići na Cetinju.

Miloš Radulović je u svom „proglasu“ pisao da „njihov junački spomenik imao bi se podići pred Cetinjskim manastirom, kod spomenika Poginulim za ujedinjenje, ali se to ipak nije desilo – Stijovićeva Cetinjska vila je postavljena nedaleko od drevne Vlaške crkve, gde i danas blista.

Sutra: Osveta Sava Dumova Popovića (8): Tajne slavnih Srba