Pixabay
Ilustracija

U većini slučajeva silovatelji ostaju nekažnjeni

Šta se sve podrazumeva pod seksulanim nasiljem?

Seksualno nasilje je bilo koji seksualni čin, pokušaj ostvarivanja seksualnog čina, neželjeni seksualni komentar ili predlog usmeren protiv osobe i njene seksualnosti, a koji može počiniti druga osoba bez obzira na odnos sa žrtvom ili situaciju u kojoj se nalaze. Karakteriše ga upotreba sile, pretnje ili ucene za ugrožavanje dobrobiti i/ili života same žrtve ili njoj bliskih osoba. Liz Kelly, feministička teoretičarka, daje sledeću definiciju: „Seksualno nasilje uključuje svaki fizički, vizuelni, verbalni ili seksualni čin koji je, u vreme kad se dogodio ili naknadno, žena ili devojka doživela kao pretnju ili napad, i koji ju je povredio ili degradirao, i/ili u kojem joj je oduzeta kontrola u intimnom kontaktu”.

Silovanje nije samo fizički napad, nego povreda ličnih, intimnih i psiholoških granica. To je rodno zasnovano nasilje, rodni zločin, predominantno počinjen od strane muškaraca protiv žena i devojaka, ali takođe i protiv dečaka i drugih muškaraca.

Šta je specifično kod silovanja u odnosu na druge oblike nasilja nad ženama?

Za razliku od drugih oblika nasilja, seksualno nasilje zadire u intimnu sferu života osobe koja ga je preživela. Okruženje može dodatno otežavati situaciju time što svojom nesenzibilnošću i predrasudama nameću osećanje krivice osobi koja je nasilje preživela. To je reviktimizacija, žrtva je ponovo učinjena žrtvom i nanesena joj je dodatna trauma.

U osnovi seksualnog nasilja nad ženama je duga istorija društvenog tolerisanja silovanja i drugih oblika nasilja nad ženama koja je doprinela da nasilje bude normalizovano ponašanje koje se teško imenuje i još teže sankcioniše.

Pored telesnih povreda, koje su još posledice sa kojima se suočavaju žene koje su preživele silovanje?

Silovanje nosi specifične zdravstvene rizike i posledice, kao što su povrede, seksualno prenosive bolesti, neželjena trudnoća, zaraza HIV-om. Međutim, telesne povrede kao posledica silovanja nisu toliko česta pojava kao što bi se možda mislilo, a za to su brojni razlozi. Kada govore o silovanju, ljudi najčešće misle na „manijaka iz parka“ koji vreba žene iz mraka. U realnosti, najveći broj silovanja se ne dešava na javnom mestu, već u privatnom prostoru silovatelja ili žrtve, naprosto zato što je najveći broj silovanja upravo silovanje od poznate osobe. To može biti svesni izbor, a može doći do toga da se osoba parališe od straha. Veliki broj onih koje su preživele silovanje izjavljuju da su se plašile za svoj život. Naravno, posledice mnogih silovanja jesu i fizičke povrede.

Koje su psihičke posledice ovakve traume?

Početna reakcija najčešće obuhvata šok, nevericu, potom strah.

Psihičke manifestacije traume se mogu svrstati u 3 velike kategorije:

1. Povišena pobuđenost (stanje stalne strepnje i pripremljenosti na opasnost usled iskustva da svet nije bezbedno mesto i da opasnost preti, strahovi, gubitak poverenja u ljude i težnja da se uvek ima kontrola, razdražljivost, problemi sa spavanjem i koncetracijom…)

2. Ponovno proživljavanje događaja bez bolje osobe kao da se zbiva u sadašnjosti – kroz snove, misli, slike, preplavljenost traumatskim događajem

3. Izbegavanje mesta, ljudi, sećanja na događaj, pasivnost

Stalno osciliranje između sećanja koja se nameću i želje da se ona izbegnu, stanja preplavljenosti osećanjima i njihovom otupelošću, napetosti i spremnosti za akciju i izbegavanja akcije, dovodi do iscrpljenosti i bespomoćnosti osobe u pokušajima da svoja ponašanja prilagodi zahtevima okruženja i svakodnevice. To vodi povlačenju i izolaciji, narušavanju veza sa ljudima koji mogu biti izvor podrške u oporavku. U težnji da izbegnu sve što može podsetiti na traumu i da teška osećanja umrtve, neke osobe mogu pokušati sebi da pomognu upotrebom droga i alkohola, što dodatno otežava oporavak.

Koje su teškoće s kojima se one suočavaju na svom putu oporavka?

Osuđivanje okoline, izazivanje krivice u ženi da je na neki način doprinela tome da bude žrtva. Čak i ako je neposredna okolina podržavajuća, sama kulutura u kojoj živimo i dalje je osuđujuća, tako da se pod njenim uticajem žena već u velikoj meri sama oseća krivom, i govori sebi „trebalo je da znam da će se to desiti“ ili „trebalo je više da se trudim da to sprečim“. Važno je za svaku ženu koja je preživela silovanje da zna da je učinila najbolje što je mogla u tom trenutku. I ako se nije suprotstavljala, ona to nije želela. Da je postojalo bilo šta što je mogla da uradi, ona bi to i učinila.

Kada se može reći da je oporavak potpun?

Što se samog psihičkog oporavka tiče, posebno je zbunjujuće za preživele to što se može desiti da se sećanja na preživljeni događaj odjednom pojave posle nekoliko godina, kada je već mislila da je to iza nje, da se oporavila. To može izazvati veliki strah. Zapravo se u tim situacijama radi o tome da je, često pod pritiskom dobronamernog okruženja (uz poruku „digni glavu, zaboravi na to, dosta je plakanja, budi jaka, samo napred“) i sasvim prirodne sopstvene želje da se što pre vrati svom svakodnevnom životu i odnosima i da što pre prestane da biva u teškim osećanjima, žrtva nasilja „preskočila“ deo oporavka koji podrazumeva i bavljenje traumom.

Nekada je neophodno i potrebno da budemo tužni i da plačemo, a da to ne shvatimo kao znak slabosti, da dozvolimo sebi i takva osećanja.

Šta žena koja doživi silovanje treba prvo da uradi? Kome da se obrati?

Treba da uradi ono šta želi da uradi, šta joj izgleda najbezbednije i na šta je psihički spremna. Neke žene automatski odlaze u policiju i prijavljuju, dok druge ne. Brzim odlaskom u policiju obezbeđuje se procedura kojom se dokazi silovanja čuvaju i najveće su šanse da silovatelj bude osuđen. S druge strane, prirodno je da posle ovakvog događaja osoba ima želju da se istušira i to obično i radi, time uništavajući dokaze. Najvažnije je da, šta god da uradi, to bude njena samostalna odluka.

U prvom trenutku može se obratiti i specijalizovanim organizacijama koje se bave podrškom osobama, pre svega ženama koje su preživele seksualno nasilje jer su žene te koje su u većini slučajeva žrtve, gde može saznati proceduru prijavljivanja i dobiti psihološku podršku.

Dublja psihoterapija se ne počinje neposredno nakon traumatičnog iskustva, već je podrška u prvom trenutku usmerena na trenutno situiranje i zbrinjavanje, obezbeđivanje bazičnih potreba.

Ako je to osoba koja je nama bliska i obrati nam se u toj situaciji za pomoć, kako je najpametnije da postupimo?

Trebalo bi da se podrazumeva da toj osobi, pre svega, verujemo i da je ni na koji način ne osudimo. Osuđivanje može izaći i kroz naizgled sitne komentare, poput „Šta si radila na tom mestu?“, „Šta si imala obučeno (kako si ga izazvala)?“. Nasuprot tome, razuveravanje i ponovno uveravanje da nije ona kriva je često neophodno.

Važno je ne ispitivati tu osobu i dozvoliti joj da ima kontrolu nad tim da li će, kome i šta ispričati. Preživela treba da sama odluči da li će prijaviti silovanje ili ne, da li će, kada i kome i koliko o tome govoriti.

Osoba koja je u prilici da bude podrška treba da zna sa čime se suočava, da je oporavak nekada dugotrajan proces, a uvek proces koji ima određene faze, da može da očekuje i brzo poboljšanje i da je moguće (ali nije obavezno) da se posle nekoliko godina teškoće ponove. Potrebno je strpljenje i razumevanje, pažnja, ljubav, posebno kada je nasiljem uništeno poverenje u ljude, a to je uvek u nekoj meri slučaj.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime